Мао Цедунг

Из Википедије, слободне енциклопедије
Мао Цедунг
Mao Zedong 1963.jpg
Мао Цедунг
Биографија
Датум рођења (1893-12-26)26. децембар 1893.
Место рођења Шаошан, Хунан
  Кина
Датум смрти 9. септембар 1976.(1976-09-09) (82 год.)
Место смрти Пекинг
  Кина
Религија Атеиста
Супружник Луо Јишју (1907—1910)
Јанг Кајхуеј (1910—1920)
Хе Циџен (1930—1937)
Ђанг Ћинг (1939—1976)
Професија политичар
Политичка
партија		 Комунистичка партија Кине
Секретар Централног комитета Комунистичке партије Кине
19. јун 1945. — 9. септембар 1976.
Претходник он (као секретар Централног политибироа)
Наследник Хуа Гуофенг
Секретар Централног политбироа КП Кине
20. март 1943. — 28. септембар 1956.
Претходник Џанг Вентјен
Наследник он (као секретар Централног комитета)
Секретар Централне војне комисије КП Кине
23. август 1945. — 1949.
Председник Народне Републике Кине
27. септембар 1954. — 27. април 1959.
Претходник функција установљена
Наследник Љу Шаоћи
15. септембар 1954. — 18. април 1959.

Мао Цедунг, раније Мао Це Тунг[a] (трад. кин. 毛泽东, упрошћ. кин. 毛澤東, пин. Máo Zédōng О овој звучној датотеци изговор (помоћ·инфо)) (26. децембар 1893 — 9. септембар 1976.) био је кинески политичар, вођа Комунистичке партије Кине у победи над Куоминтангом у Кинеском грађанском рату и вођа Народне Републике Кине од њеног оснивања 1949. па све до његове смрти 1976. године. Мао Цедунг сматра се једном од најзначајнијих личности у модерној историји,[1] а часопис Тајм уврстио га је међу 100 најзначајнијих личности 20. века.[2]

Младост[уреди]

Рођен је 1893. године у селу Шаошан, покрајина Хунан, у породици имућних сељака.[3][4] Његов отац га је, као осмогодишњака, послао на похађање основне школе у родном месту. Две године касније, уписао је вишу основну школу у оближњем градићу Тунгшану. Наставу је похађао заједно са студентима из виших социјалних класа, због чега су га стално малтертирали због његовог сељачког порекла.[5] По завршетку школе у Тунгшану 1907, отац га је оженио за Луо Јишиу (1889—1910), како би тиме ујединио поседе двеју породица. Његова прва супруга умрла је три године после.[6] Мао је тада почео да чита књиге потреби да се Кина трансформише у државу базирану на систему Западне демократије. У то време су избиле прве масовне демонстрације против немаштине, а једном су изгладнели сељаци провалили у штагљеве његовог оца. Мао се с тим није слагао, али је имао симпатија према потлаченим масама.[7]

Политичка активност 1911—1927.[уреди]

Мао 1927 год.

Године 1911, уписао је средњу школу у Чангшау. Мао је тада, у вртлогу распада монархије и образовања републике, написао свој први политички реферат. Као симбол побуне против старог система, Мао и неки његови другари одрезали су своје традиционалне репове на затиљцима.[3]

По избијању Шинхај револуције против династије Чинг 1911. године, Мао се прикључио Револуционарној армији у Хунану. Завршетком борби и проглашењем Републике Кине у пролеће 1912, напустио је војску и ускоро се вратио у школу.[8] Године 1918. је дипломирао на Првој провинцијској пучкој школи у Хунану.

Након дипломирања, отпутовао је у Пекинг, где је живео са Јанг Чангџијем, будућим шурјаком, који је био запослен на Универзитету у Пекингу. На препоруку Чангџија, Мао је радио као помоћник књижничара у Универзитетској књижници, под туторством Јанга Каихуија, који ће касније увелико утицати на Маове ставове. Касније се уписао на Универзитет као ванредни студент. По повратку у Чангша, постао је равнатељ школе. Обновио је пријатељство с Јанг Каихуи, кћерком професора Јанга и њих двоје су се убрзо венчали.

Дана 23. јула 1921, Мао је учествовао на првом заседању Националном конгресу комунистичке партије Кине у Шангају. Две године касније, био је изабран за једног од пет комесара Централног комитета Партије током трећег заседања Конгреса партије. Касније те исте године, вратио се у Хунан, по директиви Централног комитета КП Кине како би образовао хунански одсек Куоминтанга. Наиме, вођа Куоминтанга, Сун Јат Сен, почео је да води политику активне сарадње с кинеским комунистима.[9]

Године 1924, био је делегат на првој Националној конференцији Куоминтанга, где је био изабран за извршног секретара Централног комитета. исте године, постао је извршни секретар шангајског одсека Куоминтанга и секретар Организационог одељења.

Мао је неко време боравио у Шангају, али је револуционарни набој КП кине спласнуо током сарадње с Куоминтангом, због чега се вратио у родни Шаошан. Након вести о комунистичким устанцима у Шангају и Квангчоуу 1925, вратила му се жеља за учешћем у радничком покрету. Упутио се у Квангдонг, једну од база Куоминтанга, како би узео учешћа у припремама за друго заседање Националног конгреса Куоминтанга. Октобра 1925, постао је привремени директор за пропаганду при Куоминтангу.

Почетком 1927, вратио се у Хунан, да би на ванредно сазваном састанку комунистичке партије, одржао реферат о својим истраживањима о сељачким устанцима током Куоминтангове тзв. Северне експедиције. Његово „Излагање о сељачком покрену у Хунану“ сматра се за темељ развоја сопствених револуционарних теорија.[10]

Рат[уреди]

Мао држи говор
Кинески комунисти на челу са Мао Цедунгом 1947 год.

Као један од вођа КП Кине избјегао је бијели терор године 1927. У планинама југоисточне Кине је започео устанак и створио Кинеску совјетску републику те развио властиту марксистичко-лењинистичку доктрину која ће се послије назвати маоизам. Његово инсистирање на сељацима као бази револуционарног покрета и герилској стратегији је довело до сукоба с догматима који су инсистирали на ослањању на радничку класу и борбу у градовима. Мао је тај сукоб изгубио, па су кинески комунисти, одбацивши његову стратегију поражени у сукобу с националистичком војском Чанг Кај Шека и присиљени на Дуги марш у Јенан. Тамо се Мао поновно наметнуо као вођа и из те базе руководио борбом против Чанга и јапанских освајача који су напали Кину године 1937. Након јапанског пораза у Другом свјетском рату комунисти и националисти су наставили рат, да би крајем 1949. комунисти однијели коначну побједу. 1. октобра 1949. је проглашена НР Кина, а преживјели националисти су побјегли на острво Тајван, који се данас службено сматра „отпаднутом“ кинеском провинцијом.

Маова Црвена књижица

Вођа Кине[уреди]

Мао Цедунг је тако након више од једног вијека по први пут успио све кинеске територије ставити под једну власт и окончати грађанске ратове, устанке и револуције. Годину дана касније је успјешна кинеска интервенција у Корејском рату повећала престиж младе државе.

Првих девет година под Мао Цедунгом су такође запамћене по увођењу низа реформи -

  • поједностављању кинеске абецеде у сврху повећања писмености,
  • заустављању инфлације и
  • аграрној реформи.

Но, сва су та достигнућа засјењена економском катастрофом у коју се претворио Велики корак напријед. Нешто касније се НР Кина одметнула од свог традиционалног савезника Совјетског Савеза и постала једном од најизолованијих држава свијета. Под Мао Цедунгом Кина је створила и тестирала нуклеарно оружје и тако постала великом свјетском силом.

У настојању да сузбије опозицију својој власти, Мао је године 1966. покренуо Културну револуцију која је довела до општег економског и друштвеног хаоса. Хаос је заустављен тек неколико година касније.

Наслеђе[уреди]

Маова статуа у граду Чангша

Култ личности који је започео за Маовог живота у НР Кини је настављен и након његове смрти. Док се у Кини сматра највећим националним јунаком, дотле га у остатку свијета, поготово међу антикомунистичком јавношћу, сматрају једним од највећих злотвора 20. вијека. С друге стране, многи његову револуционарну стратегију сматрају једним од најблиставијих примјера војне теорије.

Галерија[уреди]

Напомене[уреди]

  1. ^ Иван Клајн, Речник језичких недоумица, Прометеј, Нови Сад. 2008. ISBN 978-86-515-0212-8.

Референце[уреди]

  1. ↑ „Mao Zedong” (HTML). The Oxford Companion to Politics of the World. Приступљено 8. 4. 2009. 
  2. ↑ Time 100: Mao Zedong By Jonathan D. Spence, 13. април 1998.
  3. ↑ 3,0 3,1 Schram (1966). стр. 4.
  4. ↑ Carter (1976). стр. 4.
  5. ↑ Schram (1966). стр. 26.
  6. ↑ Carter (1976). стр. 10.
  7. ↑ Carter (1976). стр. 11-12.
  8. ↑ Feigon (2002). стр. 17.
  9. ↑ „毛泽东生平大事(1893–1976)”.  (Major event chronology of Mao Zedong (1893–1976), People's Daily
  10. ↑ „'Report on an investigation of the peasant movement in Hunan' Mao Zedong 1927”. 

Литература[уреди]

  • Carter, Peter (1976). Mao. London: Oxford University Press. ISBN 978-0192731408 Проверите вредност параметра |isbn=: checksum (помоћ). 
  • Schram, Simon (1966). Mao Tse-Tung. London: Penguin Books. ISBN 978-0140208405. 
  • Feigon, Lee (2002). Mao: A Reinterpretation. Chicago: Ivan R. Dee. стр. 17. ISBN 1-56663-522-5. 

Спољашње везе[уреди]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мао_Цедунг&oldid=14298967“