VICE

Kako smo se svi zaljubili u Dačića i Palmu zagrljene na skuteru

Stefan Veselinović — Thu, 28 Jul 2016 11:32:00 +0200

Internet se još hladi od toplotnog udara izazvanog vizuelnim portretom dvojice istaknutih velikana moderne srpske političke istorije:

Ono što prosto vrišti iz ove fotografije su dve stvari - avantura i prijateljstvo i to je svakako jedan od onih momenata kojih na internetu ne može biti toliko koliko mi u njima možemo da uživamo. Zato, uživajte u nekim od najkreativnijih rešenja za ovu dvojicu prijatelja i, pre svega, avanturista srpske politike. P.S. Palma je rekao da se ne ljuti, da ne brinete.

Sons of Paralia

Svaka reč iz ovog intervjua sa Kanjeom Vestom i Kim Kardašijan je legendarna

Kyle Kramer — Thu, 28 Jul 2016 14:47:00 +0200

Kim i Kanje na naslovnici magazina Harper's Bazaar

Kanje i Kim su, kao i obično, zauzeti obavezama najvećih ikona današnjice. Posle njihove grandiozne pobede u velikom debaklu oko tekstova Tejlor Svift — koji Kanje nije propustio da pomene prošle noći sa Drejkom u Čikagu — zaista su ispunili sve uslove da postanu i ostanu omiljeni par Amerike. I tačno u pravom trenutku da ojača kampanju, evo ih na naslovnici Harper's Bazaara, u serijalu koji je osmislila stilistkinja Karie Rojtfeld i snimio niko drugi do Karl jebeni Lagerfeld. U intervjuu sa Laurom Braun, oboje su u vrhunskoj formi, usredsređeni na teme za koje su najbolji stručnjaci: njih same.

I kao što se uvek dogodi kada Kanje i Kim počnu da govore nepripremljeni, sve što kažu je vrhunsko za citiranje. Stvarno treba da pročitate ceo intervju — koji počinje detaljima o monografijama o uzgajanju konja i postaje sve luđi kasnije — ali evo par rečenica koje biste mogli da razmotrite kao inspiraciju za tetoviranje, ako vas baš lože citati:

Kanje, o omiljenim delovima tela:

"Da li je lice deo tela? Moj omiljeni deo Kiminog tela: srce."

O skrivenim talentima:

Kim: "Mogu da namirišem ako neko ima karijes. Taj miris je baš specifičan, nije to kao smrad iz usta, već vrlo jak i oštar miris.

Kanje: "Mogu da analiziram namere ljudi. Odmah. To je samo upozorenje. Svima."

Šta ih najviše čini nesigurnima:

Kim: "Rekla bih da nekad izgledam debelo. Stvarno to ozbiljno shvatam. Trudim se da uradim sve što mogu, vodim računa o ishrani i ostanem u formi, i zaista sam nesigurna kad sam preteška."

Kanje: "Nekada sam bio nesiguran u vezi sa novcem koji zarađujem, a onda sam objavio da sam u dugovima i sad više nisam nesiguran."

Zašto na društvenim mrežama ima toliko fotki Kanjea kako spava:

Kim: "On može da zaspi bilo gde."

Kanye: "Mogu da spavam. Volim da spavam, najviše na svetu."

Kim: "Jednom me je odveo na sastanak sa nekim ljudima iz mode u Parizu. Nikad ih ranije nisam videla, bila sam baš nervozna. Bilo je to tek na početku naše veze, nisam poznavala nikog iz sveta mode. I odjednom se sobalio za stolom. Ja sve, kao, jao, izvinite, muči ga vremenska razlika. Nemate pojma koliko sam puta u životu morala to da kažem. Uvek lažem bez razmišljanja da ga je oborila vremenska razlika, čak i kad se mesecima nismo mrdnuli od kuće. (Smeje se.) Ja? Ustajem u šest ujutu. Sa trenerom trčim uz brdo kojim ste se dovezli ovamo."

O prirodi žaljenja i nalaženju unutrašnjeg mira (o temi brisanja tvitova):

Kim: "Ne žalim ni zbog jednog tvita. Ja nisam tviteraš i ne brišem ništa. Dakle, ne žalim ni za čim."

Šta bi poneli na pusto ostrvo, odgovor je, iskreno, isti:

Kanje: "Poneo bih laptop i internet."

Eto, sve je jasno: Kanje voli da spava i koristi internet. Sve svoje nesigurnosti možete da razrešite ako ih priznate. Baš je lako, zar ne* Usisajte još životnih mudrosti i pročitajte ceo intervju ovde.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Najgora rasistička stvar koju su moji roditelji uradili

Jay Stephens — Thu, 28 Jul 2016 10:48:00 +0200

Fotografija: Lia Katrovic za VICE

Rasizam je nedvosmisleno u temeljima američkog društva. Srećom, mnogi Amerikanci su počeli da se bave svojim skrivenim i otvorenim predrasudama – ali ako je teško suočiti se sa sopstvenim, uhvatiti se u koštac sa predrasudama naših roditelja je gotovo nemoguće. Bez obzira da li su u pitanju sramotni komentari koje radije ignorišemo, ili destruktivne reakcije koje zauvek menjaju naš odnos prema njima, negativni stavovi naših roditelja o rasama utiču na naš život.

Priznati da ti je roditelj rasista može da bude neprijatno i bolno, ali i neophodan prvi korak ka započinjanju smislenog razgovora. Imajući to na umu, prenosimo priče nekih predusretljivih duša o najrasističkijim stvarima koje su njihovi roditelji uradili.

UKINULI SU MI DŽEPARAC JER SAM SE ZABAVLJALA SA CRNCEM

Moji roditelji bi se uvek ukrutili kada bi razgovarali sa crnom osobom, i brzo bi menjali kanal kada bi na televiziji počela neka „crnačka serija". Kada sam ušla u pubertet, shvatila sam da me gotovo isključivo privlače crni momci. Upoznati crne momke u stvarnom životu je bilo isuviše riskantno, pa sam se opredelila na traženje partnera na internetu, gde se moja prva veza odvijala preko poruka i poziva na FejsTajmu. Uvek sam prikrivala tragove i držala telefon kod sebe, ali sam na kraju postala aljkava: ušla sam u kuhinju i zatekla majku kako užasnuto gleda u moj telefon i vidi nasmejano lice mog crnog momka. Pogledala me je i – kunem se – bukvalno pustila suzu pre nego što je izašla iz prostorije. Kasnije te večeri, tata mi je rekao da mi porodica više neće plaćati telefon. „Nećeš nešto što mi plaćamo da koristiš za priču sa tim ljudima."

OTIŠLI SU NA ANALIZU DNK

Porodica sa majčine strane se uvek ponosila engleskim korenima. Ali ja nikada nisam bila uverena u čistotu naše loze, zato što nam lica nisu tipično evropskih crta. Celog života me ljudi pitaju šta sam zaista, i nezadovoljni su kada im kažem da sam čisto engleskog porekla. Na jednom porodičnom okupljanju sam sedela za stolom sa majkom i nekim članovima porodice, i postavila sam im jednostavno pitanje: „Da li neko zna, jesmo li možda delom Azijati? Možda čak sa Bliskog istoka?" Ta ideja je smesta odbačena. Kasnije te večeri, otkrila sam da je moja mama potrošila gomilu para na jedan od onih kompleta za kućnu analizu DNK. „Razmišljala sam o onome što si rekla za večerom", rekla mi je, „i morala sam da budem sigurna da je sve u redu."

MOJ OTAC SE NIJE SEĆAO NIČEGA... OSIM MRŽNJE PREMA BLISKOM ISTOKU

Moj otac je rođen u Zapadnoj Virdžiniji, a veći deo života je proveo u Ohaju; na oba mesta, okružio se drugim belcima. To se pri kraju njegovog života promenilo, jer smo ga poslali u starački dom u kome je radilo mešovito osoblje. Iako su negovateljice bile jednako ljubazne, on je pokazivao snažnu naklonost ka belim negovateljicama, i govorio im stvari kao što je, „Lepo je znati da sam sada u dobrim rukama". Patio je od demencije i s mukom bi se setio bilo čega. Pošto je bukvalno ignorisao obojene negovateljice, bilo nam je prilično očigledno šta se događa, ali smo to ignorisali, sve dok ga jednog dana nismo zatekli kako na televiziji gleda program povodom godišnjice 11. septembra. U jednom trenutku je u sobu ušla negovateljica očigledno bliskoistočnog porekla, sa maramom na glavi, a moj otac se okrenuo ka njoj i povikao, „Gubi se iz moje sobe". Bio sam preneražen.

MOJA MAMA JE BILA RASISTA PREMA SVOJIMA

Moja mama i ujak su odrasli u getu. Njihova majka je bila hronični bolesnik, a otac ih je ostavio kada su bili mali, pa su oboje bili uskraćeni za veliki deo detinjstva, zato što su posle škole morali da rade, da bi izdržavali porodicu. Srećom, oboje su izgradili prilično lep život za sebe i svoje porodice. Prvo dete mog ujaka i ujne je bila devojčica, ali zbog nekih manjih komplikacija, ujnu i sestricu su u porodilištu zadržali par dana duže. Za to vreme, moja mama je pozvala ujaka na domaću hranu, i čim je rasklonila sto, zgrabila je ujaka za ruku i rekla mu: „Moraš da daš tu devojčicu na usvajanje. Crnci ne vaspitavaju devojčice kako treba". Još uvek se sećam osećaja kada sam to čula. Moj ujak je smesta otišao, i trebalo im je više godina da obnove odnose. Za to vreme je on veoma uspešno odgajao svoju ćerku, uzgred.

BELI LJUDI SMRDE NA MATERIJAL ZA SENDVIČE

Odrasla sam u veoma zatvorenoj, pobožnoj porodici u ruralnoj Virdžiniji. Moja porodica, pripadnici moje crkve, i većina mojih drugova su bili crnci, ali imala sam par belih drugara u školi. Kada sam imala 16 godina, svi iz moje crkve su išli na izlet do Atlante, na neki crkveni skup, i pošto su moji pastori podsticali duh zajedništva, moji roditelji su dozvolili mom bratu i meni da povedemo po jednog druga ili drugaricu. Ja sam izabrala svoju belu drugaricu Stejsi, ali su mi to moji roditelji zabranili. „Belci smrde na znoj i parizer", rekao je moj tata. „Neću da osam sati trpim to sranje". Na kraju sam povela jednu crnu drugaricu, koja se ispovraćala po zadnjem sedištu tatinog auta. Smrdelo je mnogo gore nego parizer.

SAMO BELCI PATE OD DEPRESIJE

Bila sam tužna, debela crna devojčica, koja je sa 12 godina počela da se seče po rukama. U nekom trenutku sam našla svoje mesto u šarenoj grupi neprilagođenih belih klinaca, koji su podržavali jedni druge, pošto niko drugi to nije želeo da čini. Par dana nakon mog 15. rođendana, došla sam do tačke pucanja i rekla svojoj mami, 'Toliko sam tužna, a ne znam zašto. Nešto nije u redu sa mnom'. Nikada neću zaboraviti njen odgovor: "Devojko, bolje mi se skloni s očiju kada pokušavaš da imitiraš svoje bele prijatelje. Nisi u depresiji, to se crncima ne događa."

MOJA MAMA BELKINJA MI JE REKLA DA NE JEDEM HRANU MOJE UJNE AZIJATKINJE

Moja belačka porodica je prvi put upoznala moju ujnu Azijatkinju kada ju je moj ujak doveo u bakinu kuću na porodičnu večeru. Bila sam nervozna oko toga kako će moja porodica reagovati, ali to je bio divan dan, i svi su se sjajno proveli. Moja ujna se dopala i bakinom psu, jer se poigrala s njim nekoliko minuta, pre nego što je otišla u kuhinju da napravi salatu. Lice moje majke se zaledilo, i ona i baka su se značajno pogledale. Shvatila sam da su pomislile da ujna neće oprati ruke pre nego što počne da pravi salatu. Tokom večere su moja mama i baka izbegavale salatu, a moja majka je fizički sprečila da činija salatom stigne do mene. Nedelju dana kasnije, gledala sam neku emisiju u kojoj je spomenut kineski festival psećeg mesa Julin, i moja mama mi je u prolazu rekla, „Zbog toga ti nisam dala da jedeš onu salatu".

MOJ TATA JE SVUDA VIDEO VILIJAMA HANGA

Kao i mnogi drugi Amerikanci tokom ranih dvehiljaditih, i moja porodica je bila opsednuta Američkim idolom. Smejanje lošim kandidatima na audiciji nam je bilo jedno od omiljenih zajedničkih aktivnosti – naročito smejanje Vilijamu Hangu. Slušati Azijata kako 60 sekundi peva „Ona lupa!" je bilo nešto najsmešnije što je moj otac ikada doživeo, i godinama posle toga, moj otac je umeo da prasne u smeh i u pola glasa počne da peva „Ona lupa!" svaki put kada bi na ulici ugledao nekog azijata. Jednom smo bili na nekoj bejzbol utakmici, i moj tata je već popio par piva, pa je iznenada počeo dovoljno glasno da peva „Ona lupa!" da ga ja čujem par mesta dalje. Pogledao sam ka njemu i shvatio da to radi zato što je jedan Azijat silazio niz stepenice blizu njega. Beli par koji je sedeo iza mojih je shvatio šta se događa, i glasno negodovao, zbog čega je Azijat shvatio šta je u pitanju. Delovao je iznervirano, ali moj pijani, crni tata je samo još glasnije zapevao – a čak je malo i zaplesao.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Pitali smo stručnjaka zašto ti oči poigravaju na MDMA

Salma Haidrani — Thu, 28 Jul 2016 08:02:00 +0200

Obično počinje oko 1 ujutru. Dostigao si tu fazu nakon nekoliko pilula ili više nego dovoljno gutljaja "gorke vode" kada je odjednom dobra ideja da napišeš poruku svojim starim ortacima. Vreme je da im kažeš koliko ih voliš, koliko ti nedostaju i da bi voleo da su tu sa tobom i nekontrolisano se unose strancima u facu na rejvu / kućnoj žurci / nepotrebno dugoj večeri.

Ali kada pogledaš u svoj telefon kako bi poslao poruku, aplikacije skakuću po ekranu kao lude. Setiš se kako se, samo pre par sati, dok su ti oči bile normalne, ništa od ovoga nije dešavalo. Zatvaranje i ponovno otvaranje očiju takođe ne pomaže. Teško ti je da gledaš u svetlo, a možda i osećaš kao da ti oči vuku u stranu. Dobrodošao u ekstazi poigravanje očiju - ili, kako se ponekad dijagnostifikuje - nistagmus.

Ovo stanje ne treba pomešati sa patološkim nistagmusom koji najčešće nastupa prilikom povrede glave. Ovo je onaj osećaj nevoljnog trzanja očiju, dobro poznat ljudima koji na /r/drugs subreddit-u pitaju da li je to normalno ili umiru. To nije ništa novo. Post na forumu iz davne 1999. govori o korisniku koji je uzeo pilulu od koje je imao "Najjače trzanje očiju koje sam ikada iskusio. Na trenutke nisam mogao da vidim i mislio sam da ću da padnem", nastavlja, "ali sam osetio podrhtavanje očiju zbog koga sam sve video duplo ili trostruko."

Odlučila sam da pitam nekoga ko zna kako oči funkcionišu da mi kaže koliko nevoljni nistagmus može da utiče na telo. Stupila sam u kontakt sa ekspertom - dr. Met Danom, optometristom i predavačen vizuelne percepcije na Univerzitetu u Kardifu - kako bih popričali o poigravanju očiju, kako ono nastupa i koje su potencijalne dugoročne posledice.

VICE: Ćao doktore Dan, da li možete da mi kažete zašto naše oči poigravaju kada uzmemo MDMA?

Dr Met Dan: Zabeleženi su slučajevi nistagmusa sa MDMA, ali i dalje nije urađena direktna studija koja istražuje ovaj fenomen. U skladu sa time, postoje slučajevi i sa drugim drogama, poput kokaina, na primer, koji izaziva opsoklonus koji je sličan nistagmusu. Na Jutjubu sam našao neke snimke i meni deluje da je pre u pitanju opsoklonus. U ovom slučaju, onda to nije tehnički nistagmus, ali su ove dve stvari vrlo slične: to su nevoljna podrhtavanja očiju.

Znamo zašto dolazi do opoklonusa. Postoji grupa neurona u mozgu koji se zovu omnipoze neuroni koji omogućavaju brze pokrete očiju. Pa, kada pomerate oči, pravite nagle pokrete koji se zovu sakade. Kako biste ovo uradili, koristite neurone moždanog stabla koji su obično aktivni i sprečavaju oči od osciliranja napred nazad.

Obično ovi neuroni omogućavaju da napravite fokusirati nagli pokret oka ka novoj meti. Ali kada su omnipoz neuroni isključeni, dolazi do ovih naglih oscilacija - sakada. Izgleda da se to događa.

Zašto tokom ovog podrhtavanja ne možemo da se fokusiramo na stvari poput ekrana smartfona?

Pa, ako ti se oči kreću nekontrolisano, onda će ti biti teško da fokusiraš bilo šta što želiš da pogledaš. Često zaboravljamo koliko nam je fokusiran vid. Imaš oko dva stepena vizuelnog prostora u samom centru tvojih očiju, u delu koji se zove fovea. Ako ispružite ruku pred očima i gledate i nokat na palcu , ona je otprilike te veličine; površina puna fotoreceptora. I to je sve što imate za čitanje i ostale fokusirane vizuelne zadatke.

Sve ostalo u vašem perifernom vidu nije toliko detaljno. Iako imamo iluziju da je sve izoštreno, zapravo samo u sredini vidimo jasno. I kada tvoje oči počnu nekontrolisano da se kreću u svim pravcima, postaješ svestan da ne možeš da fokusiraš ono što želiš jer ti je vid izoštren samo u centralnoj zoni. Pa ako ne možeš da izoštriš centralni vid na objekat koji gledaš - recimo nešto na ekranu telefona - teško je videti išta.

Da li MDMA utiče na mišiće u našim očima i izaziva podrhtavanje?

To je spekulacija. Za sada nema konkretnih studija. Obrazovana pretpostavka bi bila da je sve što se ovde dešava odigrava u mozgu. Tako da su mišići samo posledica tog dugačkog neurološkog lanca. Ako postoji povratna petlja u mozgu, ona izaziva da i mišiči tako reaguju. Sve što se tu dešava su mišiči koji rade svoj posao.

Ako ti oči poigravaju, da li to znači da si uzeo dobru pilulu? Ljudi spekulišu o tome kada pričaju o ovom fenomenu.

To je stvarno teško znati. Da li je to nešto što bi sebi želeo? Verovatno ne. Postoje ljudi koje stalno muči nistagmus. Mnogima se on pojavljuje nakon rođenja. To je veoma teška bolest. U drugim slučajevima, nistagmus nastupa kao posledica nesreće ili multiple skleroze. Ti ljudi imaju nekontrolisane pokrete očiju do kraja života. Ali ta stanja nisu ista kao ova o kojima pričamo. Međutim, i dalje su u pitanju nekontrolisani pokreti očiju i nisu uopšte poželjni.

Da li ovo poigravanje može da ti fizički ošteti oči?

Ne vidim razlog da bi to moglo da se desi. Kod ljudi koji imaju nistagmus, primetili smo da nakon dužeg vremenskog perioda mogu ponekad da razviju astigmatizam - ili poremećene slike u očima. Ovo nastupa nakon godina i godina konstatnog poigravanja očiju tokom celog dana. Mislim da ovo stanje na kraće periode ne bi trebalo da izazove nikakvu trajnu štetu.

Da li bi podrhtavanje očiju moglo da traje zauvek?

Kod nekih ljudi, to je slučaj. Međutim, ne znam ni za jedan slučaj da je to uzrokovano uzmianjem MDMA. To je obično posledica ozbiljne povrede mozga ili multiple sleroze. Ali nije nemoguće.

Jednom kada počne, da li je moguće zaustaviti podrhtavanje očiju?

Ako je to nešto što utiče na osnovne nivoe moždanog stabla veznih za svesnost, verovatno ne. Treba napomenuti da postoje ljudi koji svesno mogu da izazovu ovakvo kretanje očiju. Kada to požele mogu da nateraju svoje oči da podrhtavaju. Da li je to baš poželjna stvar? Ne mogu da zamislim da je tako.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Lepota kubanskih trka golubova

CARLOS JARAMILLO — Thu, 28 Jul 2016 06:41:00 +0200

Erislendija sam upoznao dok sam istraživao Staru Havanu. On organizuje trke golubova, a ja sam fotograf, pa je potpuno bilo prirodno da ga zamolim da fotografišem njega i njegove ptice. Trke golubova su veoma popularan sport na Kubi i svaki kvart u svakom gradu ima svoje vrhunske trkače i rase. Dosta vremena sam proveo na Erislendijevom krovu, sa njim i njegovim rođakom Johanijem koji takođe učestvuje u trkama golubova. Slušao sam njihove razgovore.

U ovom sportu, turniri su podeljeni različitim kriterijumima, kao na primer na osnovu rase. Golubovi se donesu na startnu poziciju u nekoj kutiji nalik na sanduk, 100 metara udaljeno od golubarnika. Kod samog golubarnika stoji sudija i pomoću štoperice meri vreme najbrža tri goluba. Takmičari poput Erislendija se trude da odgoje najbolje rase uzimajući gene iz različitih vrsta i mesecima birajući pravog partnera za svoju golubicu. Jedan od njegovih golubova je treći po brzini na celoj Kubi.

Erislendi i njegova strast prema golubovima su postali moja fascinacija tokom boravka na Kubi, u fotografijama koje slede videćete i zašto.

Fatalna privlačnost: žene koje se lože na serijske ubice

Sophie Saint Thomas — Thu, 28 Jul 2016 08:03:00 +0200

Članak je prvobitno objavljen na Broadly.

Ljude sa hibristofilijom seksualno uzbuđuje znanje da je njihov partner počinio zločin - uključujući u ekstremnim slučajevima silovanje i ubistvo. Pričali smo sa nekoliko ženskih hibristofila kako bismo saznali više.

"Ted Bundi je bio prvi kriminalac za koga sam se zainteresovala", kaže Nikol Džejn, 23-godišnja studentkinja filma iz Velike Britanije. Nakon Teda, zaljubljivala se u nekoliko serijskih ubica. "Naložiš se kada čuješ kako su ubijali i šta su koristili."

Nakon što je Nikol Džejn otišla na internet da sazna više o tome šta je privlači, saznala je da postoji termin za njene afinitete: hibristofilija. Prema magazinu Psychology Today, seksolog profesor Džon Moni je prvi definisao hibristofiliju kao parafiliju u kojoj se "crpi seksualno uzbuđenje i zadovoljstvo iz činjenice da je partner počinio zločin poput silovanja, ubistva, oružane pljačke." Ovakvi slučajevi su poznati i kao Boni i Klajd sindrom.

"Oduvek sam bila hibristofilična, čak i pre nego što sam znala šta je to", kaže Čeri, 18-godišnjakinja iz Portlanda koja je za ovaj fetiš saznala čitajući ispovesti drugih žena koje privlače zločinci na sada razorenom Tumblr-u. Ona kaže da je pali ideja da njen partner čini nasilje; bila je vrlo zadovoljna, na primer, kada je saznala da je njen dečko u prošlosti izbo nekoga.

Blogeri psiholozi su predstavili nekoliko teorija zašto bi toliko broj ljudi privlačili nasilnici, uključujući i želju da promene čoveka, tendenciju ka nalaženjem ranjivog deteta u kriminalcu ili - u slučajevima grupija koje imaju fiksacije na poznate serijske ubice - nadu za medijskom pažnjom.

"Počela sam da istražujem i saznala da je bilo vrlo malo studija o ovoj stvari. Saznala sam da su psiholozi hibristofile podelili u dve kategorije: agresivni i pasivni", kaže Nikol Džejn. Oni sa pasivnim oblikom ovog fetiša nemaju želju za učestvovanjem u nasilnim zločinima, dok agresivni hibristofili žele da budu deo uzbuđenja. "Kada bih morala da biram, odabrala bi pasivno, jer nikada ne bih nekoga povredila", kaže ona.

"Dakle postoje dve strane hibristofilije: deo koji se tiče opasnog tabua i hiper-muževni agresivni deo koji nekim ženama može biti privlačan", objašnjava dr. Majkl Aron, seks terapeut iz Njujorka i autor knjige Modern Sexuality.

Dok se ovaj fetiš obično povezuje sa heteroseksualnim ženama, muškarci takođe mogu da ga dožive."Postoje muškarci koje privlače opasne žene, tj. uzbuđuje ih strast i emotivni intenzitet koje takve žene izazivaju. Ali o ovome imamo manje informacija jer postoji jako mali broj žena serijskih ubica", kaže Aron.

Tanja, 23-godišnja samoproklamovana hibristofilkinja iz Velike Britanije kaže da mašta o seksu sa okorelim kriminalcem. "Imam slabost na bilo kakav zločin koji zahteva inteligenciju i proračunatost", kaže Broadly-u. "Ovo može da podrazumeva stvari poput pljačke. Vođa bande bi istraživao, koristio taktiku za prikupljanje informacija."

"Lagala bih kada bih rekla da ubistvo nije na spisku, ali sam svesna da je to strašno", dodaje ona pomalo uplašeno.

se prepuštaju svom animalnom delu i ja volim tu sirovost.

U suštini, Tanji su ljudi koji čine nasilne zločine seksi jer "imaju veća muda od svih ostalih." "Neko poput Čarls Bronsona je potpuno seksi", objašnjava ona. (Bronson, poznat i ka Čarls Salvador, čuven je kao "najnasilniji zatvorenik u Britaniji", kako je Gardijan preneo i on često u zatvoru dobija gole slike obožavateljki. )

"Zamišljam ga kao primalnog muškarca i to me užasno loži: brisanje društvenih standarda i ogoljavanje ljudi.", kaže Tanja. se prepuštaju svom animalnom delu i ja volim tu sirovost.

Nikol Džejn je svoju disertaciju o hibristofiliji pretočila i u film. Ona smatra da je ovaj fetiš potpuno nezamisliva ili barem nerealna fantazija za mnoge. "To je sve lažna fantazija; to je moje mišljenje o hibristofilima", kaže ona. "Mislim da većina ljudi koji misle da su hibristofili žele nekog surovog, ali zaboravljaju jednostavnu činjenicu da surova osoba ne može da stvarno mari za tebe."

Pored Ted Bandija, Nikol Džejn je fascinirana Polom Bernardom, kanadskim serijskim silovateljem koji je tokom kasnih osamdesetih i ranih devedesetih izvršio niz seksualnih napada i ubistava, uz pomoć svoje žene Karle Homolka, "agresivne" hibristofilkinje, koja je čak pomagala Bernardu u drogiranju, silovanju i ubijanju njene mlađe sestre.

"Pošto je ona za njega obezbedila žrtvu, nju isključuje iz jednačine kao potencijalnu žrtvu", kaže Nikol Džejn. "Taj mentalitet - da tip koji povređuje druge nikada neće mene povrediti - ludo je interesantan."

Nikol DŽejn se trenutno zabavlja sa muškarcem koji je identifikovan kao sadista u BDSM smislu značenja. Iako je loži njegovo seksualno uživanje u njenom bolu, kaže da nikada ne bi želela da bude sa nekim ko može da izvršni nasilje van scenarija preuzimanja uloga.

"Neko koga uzbuđuju rizične i naizgled opasne stvari, poput serijskih ubica, verovatno će takođe biti zainteresovan i za ostale intenzivne, rizične ili 'mračne' aktivnosti", kaže Aron. "Njih privlače određene teme koje se različito završavaju."

Sklonost ka vezivanju svakako nije isto što i žudnja za serijskim silovateljima, ali Nikol Džejn nije jedina koja BDSM scene koristi za 'glumljenje' opasnih fantazija. Čeri, čiji dečko je izbo nekoga (kako on kaže u samoodbrani) voli da joj momak nožem prelazi preko kože i govori kako će joj prerezati grlo.

Ove žene kažu da je 'igranje' ovih fantazija način da vežbaju, a da pritom ne moraju da spavaju sa nekim ko je zapravo zao. "Nikada sebe ne bih dovela situaciju da postanem prava žrtva", odlučno tvrdi Čeri.

Nikol Džejn se slaže. "Mislim da bih bila prestravljena kada bih ikada upoznala nekoga ko je duboko poremećen i nema empatiju prema ljudskom životu", kaže ona.

Za neke hibristofile je, međutim, manjak empatije upravo glavna draž. Žene koje su Čarslu Bronsonu slale svoje gole fotografije nisu nimalo jedinstvene: ima više slučajeva žena koje su privlačile serijske ubice dotle da čak ulaze i u veze sa njima dok služe kazne. Kerol En Bun se, na primer, udala za Ted Banija i sa njim imala dete. Serijski ubica Ričard Ramirez se oženio urednicom časopisa Dorin Lioj dok je bio u zatvoru, a 2014. se pojavila vest da je Čarsl Menson dobio dozvolu za venčanje, ali se kasnije ispostavilo da je njegova nesuđena 26-godišnja nevesta želela brak samo da bi došla do njegovog tela nakon smrti kako bi ga sahranila u kripti i naplaćivala ljudima posete.

"Uobičajeno je da serijske ubice dobijaju puno pošte obožavalaca dok su u zatvoru. Veliki broj njih se veri i venčava!", kaže dr. Aron.

Iako se hibristofilija često senzacionalizuje u medijima, dr. Aron upozorava da se ničije fantazije ne smeju suzbijati. Ako bi neko došao u njegovu kancelariju zgrožen činjenicom što ga privlači partner koji je zločinac, on bi ih podstakao da istražuju svoja osećanja. "Šta je to što te brine? Šta je to što te privlači? Da li možemo do da dekonstruišemo?" kaže on. "Ono što se zapravo traži je kako da ti omogućimo željenu fantaziju, a da ne moraš da uradiš ništa previše rizično."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Da li se veza menja kad se jedan partner deklariše kao trans

Sofia Faltenbacher — Thu, 28 Jul 2016 09:18:00 +0200

Foto: Ron Sanderson via PublicDomainPictures.net

Ovaj članak prvobitno je objavljen na VICE Nemačka

Dok su pre četiri meseca letovali na obali Severnog mora, kad se Anja vratila u hotelsku sobu, zatekla je svog dečka Tima kako isprobava njen donji veš. Bila je šokirana, ali je ostala da stoji u dovratku i smeje se – nije znala kako drugačije da reaguje. Pred kraj letovanja, Tim ju je upitao: "Da li bi i dalje ostala sa mnom kad bih bio devojka?"

Prvi put kad srećem Tima i Anju – nisu njihova prava imena – Tim nosi kratak, siv kaput i lila košulju ispod. Usne su mu ofarbane u suptilnu nijansu crvene, a delove lica prekrio je puderom malo tamnijim od njegovog tena. Za potrebe ovog članka, traži da ga zovem "Tim" i "on". To je ono što sada želi, tako mu se obraćaju ljudi oko njega. "Zvučalo bi mi čudno kad bi mi se obraćali sa 'ona', iako bi to bilo ispravno."

Tim je godinu dana stariji od Anje i studira fiziku. Srela sam se sa njima u jednoj hamburgerdžinici nakon što su pogledali operu. Jedu hamburger i dele fantu. Anja nosi crnu haljinu, plava kosa joj je dignuta. Želi da ide da pleše u neki klub ili kafić, ali to on ne želi. Kaže da se ne oseća prijatno u blizini mišića i alkohola.

Tim je još kao dečak shvatio da njegova predstava o samom sebi ne odgovara njegovom telu. Bio je zgađen sopstvenom muškošću još od prve erekcije. Kad mu je taj teret postao nepodnošljiv, počeo je da se seče – prinosio je nož podlaktici. Posle nekog vremena, isto je počeo da radi svom penisu. "On je kao nekakva bolest, kao tumor. Ne pripada meni."

Anja uzima telefon i pokazuje mu slike grada u kojem je juče izvela klavirski koncert – posebno uličnih svetiljki od kovanog železa s obe strane ulice. Anja i Tim počeli su da fotografišu prelepe svetiljke na svojim putovanjima u Kelnu, Hamburgu i Dizeldorfu. On se smeši i gladi joj butinu.

Tim i Anja su zajedno od pre godinu i po dana, dok su vežbali za klavirski koncert. Prvi put se zaljubila u njegove elegantne ruke. Prsti su mu dugi i turpija nokte. On se zaljubio u njenu žensku figuru, u njene usne i grudi, koje bi voleo i sam da ima. "Sanjam o tome da imam telo kao ona", kaže Tim.

Posle klavirskih probi, pričali su satima. "On je veoma osetljiv i poseban", kaže Anja. Primetila je da on ne voli kad se momci ponašaju mačo – jednom je zapretio da će otići iz kafića nakon što je ušla grupa bučnih momaka pravo sa fudbalskog treninga. Njoj se to dopada kod njega. Zajedno idu u kozmetičarske radnje da isprobavaju kreme i parfeme. "Žene imaju mekšu kožu", kaže Tim. "Trudim se da to nadomestim proizvodima za negu kože." Anja je odabrala parfem za njega, muški miris.

Nisu Tim i Anja. Photo by Flickr user Kurt Löwenstein Education Center

Anja je njegova prva devojka i jedina osoba sa kojom je spavao, uprkos tome što se stidi svoga tela. "Seks je predivan", kaže Tim. "Ali me je sramota svoga tela." Anja izdiše glasno na nos. "Sramota je blago rečeno", kaže ona. "Dugo ti je trebalo da se uopšte skineš preda mnom."

Ona voli telo koje on mrzi, dopada joj se njegov stas. "Zaljubila sam se u njega kao muškarca. Ako bude prošao kroz tranziciju i podvrgao se operaciji, verovatno me više neće privlačiti seksualno." Sviđaju joj se njegova snažna ramena, njegovi uski kukovi, njegov penis. Ne sviđa joj se što je prestao da ide u teretanu i počeo nezdravo da se hrani – želi da ima više masnog tkiva zato što žene imaju više masnog tkiva. "Ne razumem zašto želi da izmeni svoje telo", kaže ona. "Meni to izgleda kao da želi da uništi nešto što je prelepo." Tim ne gleda u svoju devojku dok ona govori. Pomalo se trese a komad zelene salate koju je izvukao iz svog hamburgera ispada mu iz prstiju i pada na poslužavnik.

Anja nije jedini razlog zbog kog se predomišlja oko tranzicije. Plaši se da će posle nje i dalje izgledati muževno. "Ako bi svako i dalje odmah mogao da prepozna da nisam oduvek biološki bio žena, meni to onda ne bi radilo posao." Sledeće što izgovara zvuči uvežbano, očigledno je to izgovorio već mnogo puta pre: "Najbolje bi bilo kad bih mogao da pritisnem prekidač i samo postanem žensko."

Timova fizička tranzicija iz muškarca u ženu počinje hormonskom terapijom, što znači da će mu koža smekšati i da će mu izrasti grudi. Operacije će uslediti u fazama – proći će najmanje šest meseci između svake. Hormoni neće izmeniti Timov glas, kaže mi on, tako da će morati da radi vežbe govora kako bi mogao da priča u višim tonovima. Još nije rekao Anji za to. Kaže da činjenica da mora da uradi toliko toga da bi imao žensko telo deluje neprirodno.

Ni Timovi roditelji ne znaju za njegovu zakazanu tranziciju: počeo je da im govori kako se oseća tek kad je pronašao terapeutkinju i održao konsultacije sa hirurzima. Njegov otac smatra da je "smešno" što želi da živi u ženskom telu. "On kaže da nisam žena i da nikad neću razmišljati kao žena."

Njegova terapeutkinja je Tima podstakla da poseti specijalistu za hormone. Objasnila mu je da će njegovo zdravstveno osiguranje proučiti njegov psihološki profil i potom pokriti troškove tranzicije.

Tim je nedavno počeo da razgovara sa Anjom o ženskim imenima. "Ljubav ne zavisi od roda", kaže Anja. "Ali biće to drugačiji odnos. Bićemo više kao bliski rođaci ili dobri prijatelji." Ona mu je predložila pet-šest imena, a on se odlučio za "Anika".

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Internet video od izuzetnog značaja: Radiohead sviraju "Let Down" prvi put posle deset godina

Noisey — Thu, 28 Jul 2016 13:26:00 +0200

Foto: Daniele Delledonne via Flickr

Jeste li primetili nešto neobično u vezi sa Radiohead u poslednje vreme? Nešto pomalo neuobičajeno? Nešto, na primer, kako izvaljuju fore na koncertima, kao da nisu tipični primer zamišljene i introvertne ekipe, simbol mizerije i zatvorenosti koje smo oduvek voleli, već neki poluveseli ćalci koji podgurkuju jedni druge na velikom porodičnom roštilju u kraju.

Prvo se desilo da su odsvirali Creep na koncertu, istu onu pesmu koju su u poslednjih 20 godina opisivali kao sranje i odbijali da je sviraju, ni za kakve pare. A onda se desilo najčudnije od svega, ona nedelja kada je Tom Jork seo na stoličicu u nečijoj bašti za 90. rođendan Kraljice i odsvirao par klasika na akustičnoj gitari, kao nečiji momak na studentskom pikniku.

I kao da sve to nije bilo dovoljno da nas baci u najdublju egzistencijalističku krizu, nedavno su snimljeni dok sviraju Let Down prvi put u poslednjih deset godina. Ni manje ni više u Medison Skver Gardensu, a ako se duboko zabuljite u facu Toma Jorka na snimku, možete da pomislite i da malčice užive. Šta se to dešava sa bednom Radiohead? Ko ste vi, grupo Radiohead? Ko sam ja? Kako smo stigli do ovde?

Pogledajte snimak:

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Marina Abramović kaže da deca sputavaju umetnice

Wendy Syfret — Thu, 28 Jul 2016 10:32:00 +0200

Članak je prvobitno objavljen na iD.

Marina Abramović je jedna od najuspešnijih i najuticajnijih živih umetnika na svetu. Tokom 40-godišnje karijere se istakla jedinstvenom vizijom i neprevaziđenom sposobnošću da se stalno fizički i mentalno izaziva - priznala je da je "spremna da umre" za svoj rad. U nedavnom intervjuu za nemačke novine je istakla da je njenom uspehu doprineo i izostanak dece.

U razgovoru za Tagesspiegel je objasnila odluku da uradi tri abortusa jer bi podizanje dece bila "katastrofa za moj posao". Dodala je i da "osoba ima ograničenu energiju u telu koju bih ja morala da podelim."

U članku je objasnila svoje stanovište da su žene manje uspešne u svetu umetnosti jer ih sputavaju porodične obaveze. "Zašto muškarci zauzimaju važnije pozicije? Jednostavno je. Ljubav, porodica, deca - žene ništa od toga ne žele da žrtvuju." Ona je istakla da je bez dece ili partnera "potpuno slobodna" da radi, putuje i posveti se napornim delima koja su je i proslavila.

I dok su njeni komentari pokrenuli raspravu o tome kolika je žrtva potrebna za odgajanje dece, pohvalno je videti javnu žensku figuru kako otvoreno priča o svojim ambicijama. Marina u suštini želi da kaže da se od žena ne treba uvek očekivati sve. Mnoge žene mogu da potvrde užasan pritisak da budu savršen partner, majka i profesionalac, a kako ona kaže, sloboda da budeš šta želiš podrazumeva i slobodu da ne učestvuješ u tradicionalnim arhetipovima žene.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Pocrvenećete gledajući ove seksi ilustracije

Luis Carreño — Wed, 27 Jul 2016 14:23:00 +0200

Sve ilustracije ljubaznošću autorke

Eksplicitna, prirodna, zabavna i nadrealna: takva su istraživanja seksualnosti u ilustracijama Apolonije Senkler. Njene ilustracije su nesporno erotične i duboko zakoračuju u nepristupačni svet tabua, dramatizacija savremene seksualnosti, karikature neistraženih vizuelnih impulsa. Prefinjeni potezi tušem dodaju intimni dodir i svest nepostojećim ljudskim bićima u sugestivnim pozama. Crteži nam otkrivaju neiscrpni game erotskih situacija, od onih koje se odvijaju u predivnim pejzažima to skrovitosti i intimnosti budoara.

Erotske, ponekad i otvoreno pornografske ilustracije otkrivaju uticaj crno-belog filma 1960-ih, nesvesni limbo u koji uplovimo pre nego što zaspimo, i sećanja na dela Horhea Luisa Borhesa, Gija de Mopasana i H.P. Lovkrafta. Senkler kaže da je njen umetnički proces zasnovan na dva koncepta: istoriji i grafičkom uticaju kojima tako "stvara slike velike vizuelne snage". Pogledajte njene radove:

Pogledajte ovde i druge radove Apolonije Senkler.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

(18+) Fotografije pasa, riba-klovnova i penisa na gej paradi u Berlinu

CHRISTOPHE GATEAUX — Thu, 28 Jul 2016 08:04:00 +0200

Članak je prvobitno objavljen na VICE Germany

Tema ovogodišnjeg Christopher Street Day prajda u Berlinu bila je "Danke für Nix" – što znači "Hvala ni za šta". Taj moto oslikava trenutno stanje LGBT prava u Nemačkoj: gej parovima nije dozvoljeno da se venčavaju i da usvajaju, a ljudi koji su osuđivani zbog "krivčnog dela homoseksualnosti" pre više desetina godina na osnovu zakona Paragraf 175 i dalje čekaju na rehabilitaciju koju je obećalo nemačko ministarstvo pravde.

Ali naravno, to ne bi bila parade ponosa kada ljudi ne bi mogli da iskažu tu nepravdu u svom najgorem raspoloženju. Skoro 500.000 posetilaca je došlo da proslavi LGBT kulturu i da gleda paradu kako prolazi ulicom Joachimsthaler do Branderburške kapije. Kristof Gato zabeležio je taj dan – sunce je obasjavalo sva ta srećna lica sa maskama od lateksa.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Kamiondžije nam pričaju o životu na putu

Klaus Petrus — Wed, 27 Jul 2016 08:50:00 +0200

Ovaj članak je prvobitno objavljena na VICE Alps.

Vozač kamiona Ursu se parkirao na Grauholc odmorištu. Ovaj put nadomak Berna je jedan od najstarijih i najprometnijih u Švajcarskoj. "Vožnja kamiona je ranije bila romantična", kaže ovaj 61-godišnjak, ali su se stvari promenile. "Zakrčeni putevi, zgusnuti rasporedi, stalna prismotra i loša plata na kraju meseca." Nikako ne bi voleo da je danas kamiondžija početnik.

Vožnja kamiona do udaljenih odredišta je zahtevan posao - prosečnu radnu nedelju čini 48 sati vožnje, a nekad čak i 60. U Velikoj Britaniji, vozač kamiona u proseku zaradi 2.500 evra mesečno bez poreza, dok je prosek u Holandiji oko 2.000 evra, a u Nemačkoj nešto manje od toga. Nema naznaka da će se uslovi ili plate poboljšati s obzirom da kompanije iz Zapadne Evrope zapošljavaju sve više vozača iz Bliskog istoka i Istočne Evrope koji isti posao rade za dvaput manje plate.

Ovi vozači iz Estonije, Litvanije, Poljske, Mađarske, Rumunije, Belorusije ili Ukranije su često nedeljama i mesecima na putu i sede, jedu i spavaju u kabinama svojih kamiona. Za mnoge njih je nezaposlenost u domovini ono što ih tera da voze za bilo kakvu platu - što dosta poslodavaca često iskorišćava.

Otišao sam do Grauholca da upoznam neke od ovih kamiondžija. Neki nisu hteli da se fotografišu pa su me zamolili da slikam njihove kamione. Ćaskali smo na engleskom ili nemačkom, rukama i nogama, uz pomoć Gugl prevodioca. Kako god da smo razgovarali, jedno je bilo jasno: svi su želeli da budu kod kuće.

Fjodor, 53, Kazakhstan

Na putu sam skoro tri meseca. Za dve nedelje idem kući, zajedno sa prijateljem iz Belorusije. I on je kamiondžija kao ja, ali ima dvoje male dece. Za mene je malo lakše zato što je moj sin odrastao. Ne želim da se žalim; plaćen sam oko 750 evra mesečno. Kod kuće bih možda mogao da zaradim 100 evra - ako i toliko.

Kristijan, 26, Estonija

Kad voziš kamion, uvek čekaš i čekaš. Satima, ponekad danima. To je najgori deo posla. Kada sam počeo da radim, nosio sam knjige, ali danas samo zurim u telefon. Odmah se bolje osećam, čim počenem ponovo da vozim, opušta me. Nije me briga što ne znam gde ću biti sledeće nedelje, sve dok ne moram predugo da čekam. Pod većim smo pritiskom nego ranije. Sve vreme nas nadgledaju - firma, klijenti ili policija. Ne znam koliko dugo ću još ovo raditi. Možda dam otkaz kada nađem devojku.

Aleksandar, 36, Belorusija

Fjodor iz Kazahstana je moj ortak. Često zajedno vozimo, pričamo o raznim stvarimo - o životu kod kuće, o problemima i o planovima. Planovima nakon što prekinemo da vozimo. Ponekad me je strah da se vratim kući, naročito nakon dugog vremena na putu. Nikad ne znaš da li se tamo nešto drastično promenilo jer smo pod post-sovjetskom diktaturom. Naravno, uvek mogu da pozovem svoju porodicu, ali ne znam šta sledeći dan donosi. Veruj mi, video sam mnogo stvari, tako da znam.

Anatoli, 35, Belorusija

Vozio sam iz Belorusije do Litvanije, onda kroz Poljsku do Nemačke i Švajcarske. Prvo sam prevozio drva, onda nameštaj, pa cveće. Mislim da u povratku prevozim neku opremu za pravljenje kafe. Često sam mesecima na putu. Ne znam kako ovo da ti objasnim, ali često sam tužan. Mislim o kući, tamo imamo malo dvorište, prelepo je. Ali nema posla. Šta mi drugo preostaje? Potrošio sam bogatstvo da bih dobio vozačku dozvolu, sad nema nazad. Moram da zaradim pare.

Mike, 56, rođen na Siciliji, odrastao u Nemačkoj

Posedovao sam nekoliko kamiona. Prevozio sam svakakve stvari - bukvalno sve. Vozio sam do Južne Afrike, po Americi i Rusiji, do gradova poput Meksiko Sitija i Kabula. Zaradio sam velike pare, ali mi se onda smučilo. Samo sam želeo da pobegnem od takvog života. Sad vozim za samo 2.500 evra mesečno. Sada sam sa četvrtom ženom, ona je Ruskinja. Ona i dalje zna šta znači porodica.

Da, uslovi rada su sranje. Saobraćaj, pritisak, vozači iz Istočne Evrope - sve je sranje. Ali šta god. Imam 56 godina i voziću dok ne umrem. Ovo je moj život, ovo je sloboda. I ne, ne možeš da uđeš u moj kamion. Ni rođenom bratu to ne dozvoljavam - to donosi lošu sreću.

Andrij, oko 30 godina, iz Ukrajine

Vozim već dve godine. To je jedini posao od koga mogu da zaradim za život. Pre nego što zaspim jave mi se te slike u glavi, a ponekad se pojavljuju i dok vozim. To su flešbekovi od tog jednog slučaja kada sam morao u bolnicu jer sam se povredio. Sve je bilo jako svetlo. Tip pored mene je izgubio nogu i imao je rupu u stomaku. Bilo je grozno. Te slike mi se stalno vraćaju. Je l' misliš da ludim? Neću da se slikam, ali molim te, napiši da želim lep život. Ništa više od toga. Jel možeš to da mi učiniš?

Jakub, 34, Poljska

Vozim po četiri nedelje u nizu i onda idem u Varšavu kod žene i dece na par dana. Prevozim zasađeno cveće i lale od Holandije do Švajcarske, Italije, Španije, gdegod. Nedostaju mi ćerke. Danas je mlađoj rođendan, a ja sedim ovde u mom kamionu, predaleko od kuće.

Denis, 57, Ukrajina

Ne smeta mi što moram da jedem, spavam i pijem sam. Ne treba razmišljati kako bi bilo da su stvari bolje. Ali može da bude teško. Majka mi je bolesna; ona je u staračkom domu. Kada razmišljam o njoj, želim da se vratim kući i pričam sa njom. Bila je vesela osoba, uvek se puno smejala. Bojim se da će iznenada umreti, a ja neću biti pored nje. Ali ima i trenutaka kada sam srećan što sam daleko. Prosto je tako - ne znam šta bih još rekao.

Lacio, oko 40 godina, iz Rumunije

Vozim sam do Nemačke i Holandije. Za rumunske kompanije, najvažniji je kamion, pa onda vozač. Zato mi je ovaj život sasvim u redu, prilično dobar zapravo. Ne znam zašto se ostali toliko žale. Mogu da razmišljam o penziji prvi put u životu. Sada imam pare da odem kod doktora kada sam bolestan. To je dobar osećaj.

Jan, 65, Holandija

Trebalo je da se penzionišem u martu, ali ću voziti do oktobra, jer ću tada navršiti 25 godina u istoj kompaniji koja će da mi napravi veliku žurku. Za volanom sam već više od 40 godina. Mnogo toga se promenilo od kada sam počeo - više saobrćaja, stresa, manje vremena. Više vozača iz Istočne Evrope. Oni će potrošiti puno para na dozvolu u Rumuniji, Poljskoj ili Rusiji, doći ovde i reći - "Uzmi mene, ja ću voziti za bilo koju cenu, nebitno gde i koliko dugo". Nemoj pogrešno da me shvatiš, uopšte ih ne krivim. Firme koje ih zapošljavaju za duplo ili trostruko manju platu od naše su krive. Pogrešno je. Prosto je pogrešno.

Ronaldo, 54, Portugal

Jedna šnicla sa pomfritom, kafa i dobro tuširanje - sve to ti košta oko 36 evra ovde u Švajcarskoj. U Nemačkoj je duplo jeftinije, ali ja ne bih mogao da priuštim ni da je 10 evra. Nosim svoju hranu. Uvek dovoljno mesa, nekoliko jaja, povrće u staklenoj tegli. Moj brat radi na farmi, a za sve ostalo, pa, uvek možeš negde da nabaviš.

Toni, 46, Makedonija

Imam svoju firmu, nas je četvoro vozača. Snalazim se, ali je teško. Prevoznik može da uštedi na dve stvari - benzinu i vozaču. Ko najviše uštedi, najbolje prođe. To se neće uskoro promeniti.

Šta bi promenilo kada bih ti rekao da sam zabrinut za posao? Moji vozači su pouzdani, ja sam sebi šef, imam porodicu, deca su zdrava. Imam njihove slike, čekaj, pokazaću ti.

Ursu, 61, Švajcarska

Počeo sam da vozim 3. septembra 1976, pre skoro 40 godina. Posao je postao teži, ali to je svuda tako. Manjak poštovanja je ono što me stvarno nervira. Pre su vozači bili poštovani na putu. Bio sam ponosan što sam kamiondžija. Stekao sam toliko prijatelja i svi smo pazili jedni na druge.

Ovih dana svako samo sebe pazi. Nije ni čudo. Mnogi voze za minimalne plate. Rade za preduzeća koja žele da iscede vozače - za njih je najvažnije da uštede novac. To je moderno ropstvo u suštini. Pa, takve stvari mi često padnu na pamet tokom dugih vožnji.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

I dileri zarađuju na Olimpijskim igrama

Nathaniel Janowitz — Wed, 27 Jul 2016 12:40:00 +0200

Ostalo je manje od dve nedelje od početka Olimpijskih igara u Riju, a među onima koji smišljaju kako da na tome zarade malo love su i dileri droge.

Lokalna policija zaplenila je 93 kesice kokaina sa logoom Olimpijskih igara, i naslovom 'Rio 2016'. Dileri, očigledno brižni ljudi, su na kesici ostavili i upozorenje da se droga korsiti longe das crianças, odnosno, daleko od dece.

Ovo prisvajanje višebojnih prstenova za prodaju droge dolazi usred nereda zbog kojih Igre izgledaju kao katastrofa i pre nego što će početi petog avgusta.

Sportisti iz nekoliko zemalja - uključujući Australiju, SAD i Italiju - žalili su se ranije ove nedelje na kuće u Olimpijskom selu, posebno na pokvarene toalete, nehigijenske uslove života i žice koje vire na sve strane.

Olimpijske igre su pretprele udarac i kada se specijalno napravljena staza za bicikle pored obale srušila, dok ostali delovi infrstrukture nisu ni završeni, a ceo događaj potresaju navodi o korupciji.

Kesice kokaina navode na zabrinutost zbog bezbednosti Igara, za koju će biti zaduženo 85 hiljada policajaca i vojnika. Broj ubistava u Riju je ove godine u porastu, a broj onih koje je ubila previše revnosna policija ne jenjava.

Vlasti su prošle nedelje objavile da su uhapsile ćeliju navodnih simpatizera Islamske Države koji su bili u ranoj fazi organizovanja terorističkog napada.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Umorni od svega, sami i “zaglavljeni” na pragu EU

Lazara Marinković — Wed, 27 Jul 2016 10:33:00 +0200

Sve fotografije: Lazara Marinković

Tokom najvrelijih dana jula, u improvizovanim kampovima kod Horgoša i Kelebije na granici sa Mađarskom i dalje vladaju nehumani uslovi za život. U tim samoorganizovanim pograničnim kampovima bez tuševa, ali u blatu i među poljskim zmijama, trenutno boravi oko 800 odraslih ljudi i dece. U parkovima oko beogradske autobuske stanice opet spava oko 700 izbeglica. Nedaleko od kampa u Horgošu, stotinak izbeglica pristiglih peške iz Beograda već danima štrajkuje glađu jer Mađarska odbija da ih primi. Zemlje EU nisu samo "ujedinjene u različitosti", već i u oštroj politici prema migrantima: granice su praktično zatvorene.

I Balkanska ruta je možda deklarativno zatvorena, ali je od početka godine registrovano više od 102,000 izbeglica koji su prošli kroz Srbiju. Njihov prolazak preko mađarske granice odvija se otežano i usporeno - propušta se samo 15 do 30 ljudi dnevno. Azil ne može da dobije svako. Prioritet su žene i porodice sa decom, slabiji i bolesni, a samci i mladi muškarci čekaju mesecima. "Ekonomskim" migrantima - koji dolaze iz zemalja gde trenutno nema oružanih sukoba - govori se da nemaju nikakve šanse. Zbog predugačkog čekanja, neizvesnosti i straha od deportacije, neki od njih uspevaju da prođu ilegalno, uz pomoć krijumčara. A neki prolaze kroz pakao vraćajući se u Srbiju sa mađarske granice, "osveženi" ugrizima policijskih pasa i tragovima pesnica i električnih pendreka. Broj ilegalnih prelazaka se navodno smanjuje, zbog novih zajedničkih patrola sprske, austrijske i mađarske policije na makedonskoj granici.

Trenutno na teritoriji Srbije boravi 3,000 migranata, kažu zvanični podaci. Međutim, sudbina mnogih od njih je i dalje potpuno neizvesna: ne mogu napred, ne mogu nazad. Zaglavljeni su u Srbiji.

Kapija prihvatnog centra u Subotici. Deca igraju fudbal.

Dvadesetak kilometara od improvizovanih kampova kod Horgoša i zida od bodljikave žice, u jedinom "pravom", ali tranzitnom prihvatnom centru za izbeglice u Subotici ovih dana boravi oko 500 ljudi. Opremljen krevetima, tuševima, hranom i pijaćom vodom, ovaj centar je njihovo poslednje bezbedno utočište na putu do Evrope, mesto gde mogu da spavaju, okupaju se i odmore dok čekaju da nastave dalje. Oni koji uopšte mogu dalje.

Nedelju dana pre mirne pobune i štrajka glađu stotinak migranata, u autobusu iz Beograda za Suboticu pored mene putuje i petnaestak izbeglica. Među njima je i dvadesettrogodišnji Anajat iz Avganistana. Kaže mi da je odlučio da sa nekoliko članova porodice pokuša da pređe Horgoš i dođe do Nemačke ili Švedske. Nasmejan, skroman, ljubazan, ljubopitljiv, pun želje za normalnim životom.

- Rođen sam u Pakistanu, odakle smo morali da pobegnemo u Avganistan zbog sukoba. A tokom čitavog mog života u Avganistanu nije prošao dan da negde nije bačena bomba. To nam je postalo kao 'dobar dan'. Želeo sam da postanem inženjer i bio sam na studijama, ali smo zbog rata i sve goreg stanja odlučili da odemo. U kampu u Grčkoj smo proveli tri meseca, putujemo već jako dugo - priča mi Anajat, dok iz njegovih očiju i dalje zrače opitimizam i nada. Pokazuje mi svoju fotografiju snimljenu pre nego da napusti dom.

- Ne mogu da se prepoznam, toliko sam se promenio, smršao i nekako propao - priča, uz blagi osmeh, ali i trag nelagode.

Težak višemesečni put ga je istrošio i isušio. Izgleda starije, umorno, kao i većina ljudi na ovom putu.

- Čuo sam da puštaju po 15 ljudi dnevno, a od toga samo po jednog muškarca. Znamo da ćemo mesecima čekati da pređemo granicu u ko zna kakvim uslovima, ako uopšte uspemo. Ali nemamo drugog izbora - priča mi Anajat.

Rastali smo se na Autobuskoj stanici u Subotici, gde su oni produžili ka granici da se prijave za azil, a ja dalje ka Paliću. Par dana kasnije, vratila sam se u Suboticu i obišla tranzitni prihvatni centar Komesarijata za izbeglice Republike Srbije. Anajata nisam srela. Pretpostavljam da je ostao na Horgošu.

Danijela Anđić, jedna od koordinatorki ovog centra, provela me je kroz dvorište i njihove prostorije.

Igra ispred ulaza u kutak za decu

- Prvi zvanični kapacitet prihvatnog centra u Subotici uoči samog otvaranja prošle godine bio je 80 ljudi. Kako se menjala situacija na Horgošu i Kelebiji, to se odrazilo i na ovaj centar. Sada ih ima skoro 500. Ljudi čekaju da pređu granicu i stalno varira stanje. U Šidu imamo tri centra, ali se malo ljudi za njih odlučuje. Ne žele da odlaze daleko od mesta graničnih prelaza jer misle da neće preći, pošto Mađarska stalno menja i apdejtuje te liste. Mi imamo svoje ljude na svakom prelazu i sve to pratimo. Savetujemo ih da idu u naše centre jer su na granici neadekvatni uslovi, posebno u ovom periodu godine i posebno za decu - naglašava ona.

Danas je među 500 ljudi koji borave u prostorijama, ali i šatorima u dvorištu subotičkog prihvatog centra, oko 180 dece. Najmlađe od njih, pristiglo desetak sati ranije, staro je svega 4 dana.

- Imamo bebu od četiri dana, sa jako mladom majkom, koja je noćas stigla. Prebukiran kapacitet, sve je krcato i onda smo ih, kako su stigli iz Beograda, stavili u naš prostor namenjen za dežurstva policije, a zatim pretvoren u magacin. I tu smo ih smestili da bi ih izolovali od svega, i evo beba spava od jutros od kad smo došli na smenu. Tek malopre je majka ustala da odvede ovo dvoje druge dece do toaleta, bebica se čula, baš dok smo bili na sastanku - priča Danijela uz osmeh.

Danijela Anđić iz Komesarijata za izbeglice.

Šta se dešava u centru preko dana, pitam, gledajući klince kako vrte hulahop. Uz novi uzdah, Danijela kaže da se trude da im organizuju što više aktivnosti.

- Najteže je detetu ubiti vreme i omogućiti neku razonodu. Sve sa odraslim ljudima je i lakše... Samo da ima što više aktivnosti i da im što pre prođe vreme. Zato svakodnevno vaspitači rade sa njima u dečijem kutku, a u dvorištu se stalno igra lopta i ostale dečije igrice. Neki roditelji ostave klince i odu do grada ili do graničnog prelaza, tu ima i samohranih majki i očeva, a onda smo mi odgovorni i zaduženi za njih - priča ona.

- Tužno je, sami granični prelazi su puni dece. Zaista je strašno. I na Kelebiji i Horgošu... Ali ne vredi. Mi ih ubeđujemo, oni pristanu, dođu na jednu noć, pa se opet se sutradan vrate na prelaz. Gore su neadekvatni uslovi radi sa povratnicima i rade to uspešno, ali samo sa onima ko želi. Ne možeš ti njega da teraš da se vrati u svoju zemlju kada sve gaji nadu da će proći. Beograd im je sedište svih veza i kombinacija za prolazak, ti ima i dosta krijumčara i svega, to već svi znaju i nije nikakava tajna. I to se dešava od kada je stala Balkanska ruta - kaže ona.

Dnevni boravak prilagođen u spavaonicu.

U sobama u subotičkom centru su uglavnom porodice sa decom, a samci su odvojeni. U jednoj od spavaona srećem Jusefa, mladog čoveka od tridesetak godina, a sa njim u grupi još tri žene različitih godišta. Seckaju jedan krastavac i jedan paradajz, sedeći na donjem krevetu na sprat. Kao grupa prijatelja, od Sirije do Srbije putovali su šest meseci. Pristigli su pre nekoliko nedelja. Probali su da pređu granicu na Kelebiji i nisu uspeli. Svakog dana idu na granicu da provere mogu lida prođu.

- Ceo ovaj put je jako težak. Pre dolaska u Srbiju bili smo mesecima u kampu u Solunu. Želimo da stignemo u Nemačku. To je naš san. A Mađarska pušta samo 15 ljudi dnevno. Zašto? Tamo je 600-700 ljudi, teško je. Jako je teško živeti i ovde. Svaki dan samo sardine i tuna, i za doručak, ručak - tiho priča Jusef.

Otvorena "trpezarija" i mesto za druženje.

Dok obilazimo centar, odjekuje plač beba i čuje se žamor klinaca koji se jure u dvorištu. Prolazimo pored muškog i ženskog toaleta, Danijela mi pokazuje i jednu veliku prostoriju koja je najpre trebalo da bude trpezarija, ali je i ona preuređena u mesto za spavanje. Pored je postavljeno nekoliko stolova ispod velike nadstrešnice, inicijalno namenjenih za trepezariju otvorenog tipa i mesto za druženje, ubijanje vremena, igranje karata, kafu.

Što se tiče bezbednosti, u centru kažu da je sve je u redu. U Šidu je bilo drugačije, tada je još uvek radila Balkanska ruta i bila su stalna dežurstva policije, ali ovde ne, samo na poziv ukoliko bude nekih problema. Do sada je bilo samo par nekih manjih slučajeva. Ljudi iz Komesarijata za izbeglice u centrima poput ovog u Subotici rade na nedelju dana, i uglavnom su iz Beograda. Rade u tri smene, od ponedeljka do ponedeljka, i sami su su odvojeni od svojih porodica i svojih kuća.

Afganistan, Sirija, Pakistan, Maroko su zemlje gde su migranti ostavili svoje domove. Dosta njih priča engleski jezik, ima dece koja pored odličnog engleskog počinju da pričaju i srpski.

Upoznajem i Adnana iz Maroka, ima 18 godina i riđkastu kosu. Putuje sam.

- Može se tako reći, sam. Imam par prijatelja, ali neki su uspeli da prođu, tako da sam sada sam. Zaglavljen sam ovde. Probao sam da pređem granicu, ali su me vratili. Pustili su suzavac na nas. Nemačka policija, čuo sam kako pričaju nemački - kaže mi on. Pokušao je da granicu prođe ilegalno, ali bez uspeha i sumnja da ima bilo kakve šanse da dobije azil i legalno uđe u EU.

Adnan sa još dvojicom mladića koji su tek pristigli sa mađarske granice.

- Možda jer sam iz Maroka, možda jer nisam sa porodicom. Ima dosta ljudi ovde. Zašto bi mene pustili, kada njih ima toliko? U Grčkoj sam proveo osam meseci, a zatim došao u Srbiju. Kao Marokanac, imam dosta problema. A najveći je taj što sam zaglavljen ovde. Ne mogu da se vratim, ne postoji ta opcija, tamo je još gore. Umoran sam, i od pričanja i od svega. Želeo bih da se otvori granica i da svi ovi ljudi prođu. Želeo bih da idem u bilo koju zemlju, samo da nije Nemačka, gde ću moći da studiram.

Adnan kaže da bi prvo "odmorio jedan mesec."

- Samo da zaboravim ovaj užasan put, čekanje za hranu, čekanje za odeću, čekanje za prelazak, pse na granici i još mnogo stvari. Samo jedan mesec. A onda bih isplanirao šta ću dalje da radim. Želeo bih da studiram informatiku. U Maroku je život jako težak i situacija nije onakva kakvu vidite u medijima. Na TV-u možete da vidite kako je sve dobro, ali to nije realnost - kaže on.

Nedaleko od nas, grupica žena sedi za travi i igra se sa decom. Malo veći klinci igraju fudbal. U tom trenutku ubrzano i nervozno ka šatorima ide Samir, noseći lekove u ruci. Upravo je vraćen sa mađarske granice.

Samir.

- Nisam spavao par dana. Došao sam iz Beograda, probao da pređem na mestu između Kelebije i Horgoša, tamo je neka šuma i veliki jendek, ali me je policija vratila. Dok jedan policajac pretresa stvari, drugi snima kamerom. Video sam još dvadesetak ljudi - priča mi on.

Iako je situacija loša, Samir želi da nastavi dalje. Proveo je godinu dana u Grčkoj, pokušavajući da dođe do Evrope. Od teških uslova za život je dosta izgubio na težini, povredio članak, nos i trenutno je bolestan. Nema nikog, želi da ide u Italiju ili u Belgiju i da radi, nađe ženu i osnuje porodicu. Ima 32 godine. U Maroku je radio kao barmen, obrađivao zemlju, i radio još mnoge druge poslove. Rad je dobar, kaže.

Pored nas prolazi mladić sa vidnim povrede na telu i glavi. Polomljen zub, modrice, ožiljci na rukama. Batine je dobio na granici sa Makedonijom, a pre dve nedelje je došao u Srbiju. I on je neuspešno probao da pređe u Mađarsku i strahuje da neće uspeti. A šta će biti u tom slučaju - to niko ne zna.

Uspomene sa granice.

Izlazim iz centra i bacam još jedan pogled na šatore i veš raširen na ogradi. Fudbalska lopta preleće preko žičane ograde, bacam je klincima nazad. "Thank you!" - viču mi radosno i nastavljaju igru. Deca.

Gledajući stanje na granicama i u kampovima, pomišljam da se možda približava vreme za revidiranje zvanične EU krilatice "Ujedinjeni u različitosti". Ujedinjeni u različitosti, ali unutar žičane ograde i svojih bodljikavih četiri zida.

Još fotografija života u subotičkom izbegličkom centru:

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Američke devojčice patriotkinje koje je proslavio Donald Tramp sada žele da ga tuže

VICE Staff — Wed, 27 Jul 2016 14:22:00 +0200

Džef Popik, menadžer "Slobodarske dece Amerike". foto via VICE

Džef Popik, menadžer "Slobodarske dece Amerike", grupe devojčica patriotkinja koje su pevale na skupu Donalda Trampa u january i čija je pesmapostala viralni hit, sada namerava da tuži omiljenog kandidata piše Vašington post. Popik jeranije izjavio za VICE da Tramp ima potencijala da postane "najbolji predsednik u istoriji ove zemlje."

Ali sada Popik kaže da su ga ljudi iz Trampove kampanje zeznuli, iskoristivši devojčice koje pevaju i dajući obećanja koja nikad nisu ispunili. Prvo su im, tvrdi on, obećali da će na skupovima postaviti sto na kojem će moći da prodaju svoj album posle danas već čuvenog nastupa u Pensakoli, kao neku vrstu kompenzacije. To se nije desilo.

Posle toga, menadžeri kampanje su ga navodno pozvali u poslednjem trenutku da devojčice nastupe na jednom skupu, ali su koncert otkazali pošto su "Slobodarska deca" stigla na odredište, prepustivši Popiku da pokrije sve troškove putovanja.

"Ne radi se o tužbi vrednoj milijarde dolara", rekao je Popik Postu. "Nije mi cilj da se borim sa Trampovom kampanjom, ali moram da pokažem mojim devojčicama da je ovo prava odluka."

Menadžer i otac jedne od devojčica članica "Slobodarske dece Amerike" smatra da je pravda na njegovoj strani. Već se posavetovao sa advokatom i namerava da podnese tužbu u sledećih nekoliko nedelja, tvrdeći da mu ljudi iz Trampove kampanje duguju novac za otkazani nastup ili neku vrstu kompenzacije.

Devojčice su dospele na naslovne strane početkom godine svojim nastupom i originalnom pesmom "Poziv slobode", koju je Popik napisao. Jedan stih u pesmi kaže "predsednik Donald Tramp zna kako da Amerika ponovo postane velika". Navodno, "Slobodarska deca Amerike" više ne nameravaju da objave tu pesmu na albumu koji će, bez tog hita, biti objavljenn u septembru.

"U ovom trenutku, moj stav je da nemam stav, zaista", opisuje Popik svoja osećanja prema republikanskom predsedničkom kandidatu. "Možda je i dalje najbolji kandidat za predsednika Sjedinjenih Američkih Država - a možda i nije."

Pogledajte VICE film o "Slobodarskoj deci Amerike"

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Ako hoćeš solo na more i nemaš puno para, u velikom si problemu

Jovana Netković — Wed, 27 Jul 2016 08:30:00 +0200

Fotografija: Flickr Chris Clogg

Ne sećam se kada sam poslednji put pričala sa nekim ko je išao sam na letovanje ili odmor uopšte. Osim što ljude koji idu sami na letovanje, mnogi posmatraju kao frikove, čudake ili 'usamljene', jadne, 'sigurno ostavljene', u većini slučajeva ne idemo sami jer nemamo dovoljno para da idemo sami. Kao da to nije dovoljno očajno, kao da Smrt u Veneciji nije dovoljna da se zaljubimo u tu sliku konačnog umiranja na jebenom letovanju, tačno je: Nekad očajni želimo sami da odemo, da plačemo posle raskida na grčkom ostvru umesto na paklenom ujkinom placu.

Želimo da platimo i plačemo kvalitetno, ili da te gledamo čudno na plaži zato što si budala koja urla na dete, a ne zato što sam ja čudakinja. Ne, to nije dovoljno, ni suze u avionu što on nije krenuo sa mnom, već moram i da platim za tu imaginarnu osobu koja ne ide sa mnom na odmor, ali ću morati da platim.

Organizovanje odmora, za mene predstavlja još jedan izvor anksioznosti, pa mi tako, u stvari, treba poseban odmor od samog organizovanja odmora. Krpiš neke pare tokom godine, pa te pare za letovanje krckaš za nešto drugo i sve do samog odmora ne znaš da li ćeš da ih imaš. I onda nekako skupiš nešto, ali dnevni budžet za trošak ti bude za dva girosa, jednu kafu i jedno pivo i eventualno suncobran.

More je dovoljno, more je sve, Fotografija, Flickr Steve

Ja sam imala dva iskustva solo putovanja na more i nijedno nije bilo baš moj izbor.

Prvi put je bilo to nakon raskida, gde sam do nekoliko dana pred put ipak mislila da ću da ga provedem sa voljenom osobom, but nou. Sreća je bila što je u pitanju bio smeštaj koji nisam plaćala, a kartu za bus sam mogla da kupim samo za sebe, pa sam sa te strane prošla okej.

Drugi put sam početkom godine uplatila sa drugaricom to zajedničko letovanje kome smo se više radovale zbog toga što putujemo zajedno, nego što je more u pitanju. Neposredno pre odmora, ona je imala neke porodične komplikacije, tako da nije mogla da putuje sa mnom. Trebalo je da u pet dana nađem nekog umesto nje, jer nije postojala opcija da pomerimo ili da nam vrate pare, pa sam odlučila da odem sama.

Ove godine, kako stvari stoje, opet me čeka solo putovanje na more.

Tako sam sebi rekla – ići ću na odmor sama, gde god, za to malo ušteđenih para, pre nego da ostanem u Beogradu i da eksplodiram. Da, opet ću da vučem kofer sama i u isto vreme pridržavam vrata, da se sprijateljim sa nekim u busu samo da kaže vozaču da me sačeka kad odem u wc na granici, da se trudim da kao žena koja putuje sama, budem u malom grčkom mestu neupadljiva, iz istih razloga da se ne muvam ni sa kim, jer paranoja i realni rizici, samo da imam tih nekoliko dana raja i isključivanja mozga za sebe.

Pročitajte i: Kako preživeti još jedno leto bez klime

Drugarica moje drugarice imala je totalno bizarnu situaciju kada je pokušala da organizuje samostalni odlazak na more, gde su joj iz agencije tražili da, osim toga što plaća dvokrevetni smeštaj sama, da plati i dve karte za avion, jer je „čarter let u pitanju", i kao da to ludilo nije dovoljno, moralo je na drugoj avionskoj karti da piše drugo ime. Pa stvarno moraš da budeš nenormalno bezobrazan da ti ovako nešto padne na pamet.

Zovem jednu agenciju uz koju stoji opis „turistička agencija za mlade", rekoh, ajde ja sam kao u toj kategoriji, i sigurno imaju varijante aranžmana za nas solo ljude željne avanture i druženja na letovanju, valjda nije samo za studentske čopore koje samo interesuje da popiju što više jeftinih koktela iz činija sa 150 slamčica. Pitam gospođu koliko će da me košta to što bih sama platila sobu za dvoje i prevoz, očekujući neku sitnu doplatu, neki procenat, nešto, kad me ona obraduje da se „aranžman za dve osobe" plaća u fulu.

- Ali imate dodatni komoditet, imate celu dvokrevetnu sobu za sebe i plus imate dodatno sedište, objašnjava mi zaposlena u agenciji.

Druga stolica je da se na nju podignu noge kad se pojede večera za dvoje, Fotografija Flickr Lyn Gateley

Zamišljam sebe u situaciji kad sam se spremala za more, neposredno posle raskida da mi je neka gospođa ovo saopštila. Verovatno bih joj zahvalila na razgovoru, spustila slušalicu, uzela makaze i iseckala kupaći i sve letnje haljine, od kojih bih isplela uže, natopljeno mojim suzama, okačila japanke na luster, zakačila to uže sa dezenom školjkica i cvetića i verovatno se ljuljala sa njih da probam da izmeditiram, pre nego što uže bacim oko svog vrata, jer moram da platim prazno sedište za dečka koga više nemam.

- Žao mi je, skoro svi aranžmani koji uključuju dve sobe su otišli – iskreno zabrinutim glasom mi saopštava teta iz druge agencije. A onda mi oduševljeno saopštava da ipak ima jedan termin u avgustu za takav aranžman u Kavosu. Rekoh, ajde da vidim koja je to varijanta, teta kaže doplaćuje se krevet, ja kažem super. A onda – 149 evra je aranžman po osobi koji uključuje put, a za krevet je doplata 100 evra. Uf bre, mnogo je taj krevet, nešto imam utisak da je malo skuplji nego ovaj uračunat u cenu, jer nemoguće da je cena puta do tamo i nazad 50 evra, samo trajekt je 10 evra, ali šta je tu je.

Treća agentkinja na koju nailazim, nije tako orna za priču, gužva im je velika, a ja koja pitam za „aranžmane za jednu osobu" mogu da sačekam na telefonu, dok ona objasni Gagi gde joj je stavila nes kafu i podnese joj jutarnji izveštaj, jer sam ja koja je pitala za solo smeštaj na dnu liste bitnosti.

Opcija udaviti se u pličaku otpada, Fotografija Flickr Barn Images

Lupkam prstima po stolu, dok Gaga ne uoči svoju nes kafu, i razmišljam da li će mi i ovo malo dostojanstva uzeti ova moja rešenost da odem sama na letovanje. Da li da od svega dignem ruke i lepo odem da skočim u reku i skratim muke, kad mi je more misaona imenica, jer, eto, nemam pare za doplatu i zato što se moja želja da idem sama na more doživljava kao „specijalni zahtev". Izbor na solo provod ne bi trebalo da mu budi suicidne misli, zaboga.

- Znate kako, plaća se 70% ukupnog aranžmana – kaže Gagina koleginica dok otpija svoj gutljaj kafe. Okej, pitam je, ako plaćam 70% sobe, koju koristim kao jedna, znači manje peškira mi je u sobi, manje sapuna, toalet papira i ostalog, zašto onda 70% puta, pa neću da sedim na 170% sedišta. Ona nema odgovor, osim da je to praksa, da se tako plaća i to je to.

Dakle, to je, zaista to. Ostaću sama i očajna na štrokavoj Adi umesto da sam u svom plaćenom bolu uživala brčkajući noge u Grčkoj. U tom smislu, provođenje dana na Adi je užas.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu.

Treneri iz teretana u Srbiji o vama - super klijentima, smaračima i ložanama

Iva Parađanin — Thu, 28 Jul 2016 10:05:00 +0200

Njihova kuća je teretana. Tamo rade, jedu, često i prespavaju sa jastukom na klupi za benč. Imaju perfektna tela, ali vrlo često zbog toga svaki njihov mišić žestoko ispašta. Možda se posao ličnog trenera učini kao nenaporan i nezahtevan (psihički), jer većinu vremena radiš isključivo ono što voliš, ali istina je da među spravama za vežbanje ne cveta uvek cveće, već znoj, dosada i hiljade različitih profila ljudi kojima je svima baš njihov san najvažniji.

Pričali smo sa nekim poznatim personalnim trenerima o njihovom poslu, klijentima i problemima koji nisu uočljivi baš na prvi trbušnjak ili zgib. Ispostavilo se da se zaista ne može smršati deset kilograma za deset dana, a da se od samih trenera često očekuje da preuzmu ulogu dokone frizereke, psihoterapeuta, plastičnog hirurga i čarobnjaka Merlina.

Ovo su njihova iskustva.

Stefan Trajković

Najgore su mi žene koje dolaze sa namerom da im budem psihijatar, a ne trener, koje bi da pričaju, a ne da rade. Kao i momci koji žele sve preko noći.
Desi se nekad da dođu 5-10 dana pred letovanje i hoće da se "urade" za odmor, a da usput nastave sa lošom ishranom, izlascima i alkoholom.

Najdosadniji klijent mi je bila jedna starija gospođa koja je došla i tražila da uradim nešto što ni plastični hirurg ne bi mogao i konstantno mesec dana pričala kako je sve nekada bilo mnogo bolje pa i treninzi. Ubila me je.

Pošto sam i trener kik-boksa, često mi dođe neki momak koji pati od nekog psihičkog poremećaj i misli da je Brus Li, ali posle par sparinga se spusti na zemlju ili ode bez traga.

Omiljeni klijenti su mi sportisti, rekreativci i bivši sportisti. Prosto, zbog radne navike i poštovanja trenera i vremena za trening. Bez puno priče: samo rad, zato smo tu!

Najbolja stvar kod ovog posla je pomaganje ljudima da ostvare šta žele, a najgora to što ljudi dolaze i misle da su na psihoterapijii, žele samo da pričaju i druže se. Nemam ništa protiv druženja, ali van sale. Ovde smo da vežbamo i unapredimo sebe i svoje telo i to sve uradimo bez povreda, a sa konstantnom pričom pada koncentracija i povećava se mogućnost za povredu što nijedan trener ne želi.

Diana Morić

Svi koji dođu kod mene prvo kažu da žele da izgledaju kao ja, za najkraći mogući period. Naravno da je za to potrebno malo više od deset dana, što oni uglavnom žele. Traže trbušnjake kao moje za deset dana, ja se nasmejem i kažem da će nam za to biti potrebno par meseci.

Najdosadniji klijenti su uglavnom modeli koji žele sad i odmah savršenu brazilsku zadnjicu, a ja im objasnim da nisam plastični hirurg i da je potrebno puno rada za to. Nekada dođu i žele da oni budu glavni, da pametuju kako sve znaju, kako su pročitali sve na internetu, onda im ja kažem da odu na internet i da vežbaju tamo.

Omiljeni klijenti su mi žene, sa njima imam sjajan odnos, uglavnom starije ostvarene žene, obrazovane. Družimo se van sale jer se toliko vežemo jedne za druge da postanemo kao porodica. Treniram i naše političarke, glumice, voditeljke, pevačice. Ljudi danas najčešće počnu da treniraju zbog pomodarstva, jer su videli da to svi u svetu rade, pa i oni žele isto. Ali kroz treninge nauče sve o zdravlju, ishrani i vrlo brzo zaborave iz kog razloga su krenuli da treniraju.

Svi koji dođu kod mene prvo kažu da žele da izgledaju kao ja, za najkraći mogući period.

Milan Zubac

Dugo sam u ovom poslu i svakakvi ljudi su mi prošli kroz ruke i noge. Neke jedva čekaš da zaboraviš, ili da se razboliš na dan kada treba da im držiš trening, a sa nekima se nenormalno zgotiviš. Eto, moju ženu sam tako baš zgotivio u teretani i postali smo par. Sa druge strane, smarači su neizostavni na svakom poslu.

Mene najviše nerviraju žene koje se napucaju kao za diskoteku, i sa sve puderom i maskarom dođu da vežbaju. Što je najgore, ni ne vežbaju, nego se prebacuju sa sprave na spravu kako bi sele i posmatrale šta ostali rade. A ako krenu da vežbaju, šminka počne da im se topi i to grozno izgleda i nije zdravo.

Jednom prilikom mi je tako došla klijentkinja, i dok sam joj pomagao oko određene vežbe i bio vrlo blizu, zažvalila žvaku. Bilo mi je užasno neprijatno. A posle i njoj, rasplakala se i morao sam da je tešim i usput saznam da je napustio muž.

Druga vrsta čudnih klijenata su "ortaci". Klijenti koji posle jednog treninga istripuju da smo najbolji drugari i zvrckaju me non-stop na mobilni. Vrlo često ljudi ne razumeju da je ovo čime se bavim moj posao.

Najviše volim debele ljude jer su najvredniji, najmotivisaniji, i najprofesionalniji.

Aleksandar Vokić

Najgori su mi klijenti koji ne zatvaraju usta. Prosto je nemoguće da zaćuti ni na minut. To su obično slučajevi koji u junu hoće da skinu 20 kilograma do avgusta. Takve uputim na kliniku gde se vrši liposukcija.

Najsmešnije i ujedno najčudnije situacije se dešavaju kada u toku treninga usled napora klijenti puste gas. Kroz smeh tu neprijatnu i donekle normalnu situaciju prevaziđemo na lep način. Omiljeni klijenti su mi oni sa kojima mogu uvek da se našalim, a da ne budem shvaćen pogrešno. Trening prođe u smehu, tako da trbušnjak ne moramo ni da radimo.

Većina počne da trenira zbog izgleda, stresa i napetosti, ali ima i onih koji treniraju da bi mogli da kažu da imaju personalnog trenera jer je to kul.

Nikola Miljković

Najgori su oni koji ne shvataju značaj fizičke aktivnosti, poslao ih je doktor, pa je trening moranje. Tu dolazi do natezanja. Takođe, gojazni i mlohavi poslati pod ultimatumima partnera takođe su veliki izazov, jer su besni na sebe. Imao sam jednu gospođu "poker face", "ulazim bez 'dobar dan'", "dođem kad hoću". Baš je bilo neprijatno, nije pristajala ni na kakvu komunikaciju, nije poštovala termine, što je veliki problem. Ona je oličenje svega sto treneri mrze. Tu su, zatim, ta čuvena mršavljenja do odmora. Pa nisam ja Hudini. Žene su često u fazonu: "Šta mi je ovo dao da radim, nabildovaću se kao Švarceneger?"

Što se dosadnih tiče, to su oni koji nemaju pažnju. Gospođa "malo bih da se zatagnem" je posle svakog treninga tražila potvrdu svog "ludilo odrađenog treninga", bukvalno pitanjima "jesam bila dobra? Hoće biti nešto? Jesam pokidala danas?" A baš je bila kilava. Takvog klijenta ne želiš. Srećom, zaista nemam mnogo slučajeva gde sam imao tako teške smarače. Uglavnom moze da se istrpi šezdesetak minuta.

Fitnes kultura u Srbiji ide rapidno na gore, to me raduje. Mislim da su ljudi konačno shvatili da će uštedeti kintu za lečenje sa malo vežbanja, trčanja, pametno utrošenog vremena. Dolaze i dalje ribe koje se guze, puće, pokazuju sise, a likovi da bleje pred ogledalom i mere bicepse otekle od steroida. Srećom, radim u jednoj od najzdravijih sala u gradu gde likovi na hemiji budu ismejani.

Najgora stvar kod ovog posla je sujeta među trenerima. Gora nego bilo koji neuspešan odnos klijent-trener.

Hadži Emil Pavelkić

Mušterije skoro uvek dolaze sa zahtevima o perfektnom izgledu, jedna mi je došla sa fotografijom Jasmin Gauri i željom da izgleda kao ona. Muškarci često vole da kažu "ja ne bih voleo previše da se nabildujem (kao da je to toliko lako) ja bih voleo eto baš tako kao ti, ništa više od toga". A ja treniram već dvadeset godina.

Najbolja stvar u ovom poslu je rad sa ljudima. Najgora stvar u ovom poslu je rad sa ljudima.

Najgori klijenti su najčešće deca bogataša koji su lenji i navikli da im se sve servira na noge i koji žele rezultate, a nisu spremni da se potrude za to. Jako često se dešava da imaju anatomski i fiziološki nemoguće zahteve, u smislu užih/širih ramena, sužavanja kukova ili kolena, povećavanja grudi i podizanja zadnjice. Ja im odgovorim da ću uraditi sve što je u mojoj moći, ali da nisam čarobnjak ili plastični hirurg i da im je lakše da ovladaju Fotošopom ako već žele samo da izgledaju dobro na Instagramu, a ne i u realnom životu.

Ponekad klijenti u toku dana znaju da vas pitaju za savet u vezi sa životom i ishranom, i to je skroz okej i podržavam, ali nije u redu da me zove i budi u pet ujutru sa pitanjima da li smem sada dva parčeta pice da pojedem ili samo jedno (a dešavalo se). Linija negde mora da se povuče i privatnost mora biti sačuvana.

Postojali su slučajevi kada su muževi dolazili kod mene na "informativni razgovor" u vezi sa njihovim ženama ili devojkama i raspitivali se o njihovom zalaganju na treningu.

Jako često se dešava da - nekad najavljeno, a nekad i ne - dolaze po njih na trening ili ih čekaju sve vreme u kolima do god ne završe. Jedna klijentkinja je čak imala i telohranitelja koji ju je dovozio svakog dana, čekao u fotelji, pa čak i nekada nadgledao dok trenira.

Najbolja stvar u ovom poslu je rad sa ljudima. Najgora stvar u ovom poslu je rad sa ljudima. Imate priliku da upoznate i sretnete mnoge zanimljive ljude od kojih su mi neki godinama postali i dobri prijatelji. Isto tako ste direktno na udaru i izloženi hirovima i ćudima raznih ljudi koje morate da kanališete da ne ostave previše traga na vama. Dobra stvar je što ne mogu uvek da biram sa kim želim da treniram, ali mogu da izaberem sa kim ne želim.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Lepota i sjaj života jedne drolje

Jeff Leavell — Wed, 27 Jul 2016 11:38:00 +0200

Autor sa mužem i njegovim dečkom

Pošto sam pročitao ovaj tekst Britanca Dilana Džonsa, zaključio sam da sam u stvari prava drolja – ona prava, rasna.

U kolumni Džons opisuje kako su ga u društvu prozvali da je drolja pošto je otkrio da je spavao sa 400 muškaraca. Meni to zvuči kao nizak broj. Još gore je bilo kad sam prešao na komentare . Dilanov esej, koji njegovu cifru obrazlažu niskim standardima i manjkom samopoštovanja, čak i mentalnim problemima, kao da mu je vrednost pala svaki put kad ga je primio u dupe. Bilo je i seks-pozitivnih komentara koji su autora hvalili zbog iskrenosti i branili od čistunaca. Ipak, ne smem ni da zamislim šta bi moralizatori tek rekli o meni.

Četiristo partnera znači po 40 svake godine, tokom desetogodišnjeg perioda. Moj muž Aleks i ja smo sa četrdesetoricom bili samo tokom medenog meseca u Evropi .

Prvi put sam sa dva tipa odjednom bio u četrnaestoj, sa klincima iz kraja. Redovno upražnjavam seks od šesnaeste, što će reći ukupno 32 godine. Trideset dva puta četrdeset jednako 1,280, ali to je konzervativna procena. Realnija cifra, koliko uopšte mogu to da procenim, bliže je 3,500.

Bilo je baš dosta seksa, imao sam sreće.

Seks ne svodim samo na jebanje. Radi se o ostvarivanju intimne veze. Čak i kad je potpuno anoniman, u neku ruku je čarobno otkrovenje. Popušiti strancu u WC-u može da bude luđe i intimnije nego bilo šta drugo. Seks je divna transcendentna aktivnost, čak i ako te partner zatim odgurne, zakopča šlic, i ode svojim putem. Čak i ako ga nikad više ne vidiš. Posebno ako ga nikad više ne vidiš.

Kao tinejdžer, provodio sam vikende kod druga u stanu na Osmoj aveniji. Cele subote bismo gledali Robin Bird šou dok bih mu ja pušio. Posle bih sam otišao do Sentral parka. Imao sam negde 16 godina, nisam nigde pripadao, nisam znao šta to znači biti gej. Iako sam bio napaljeni tinejdžer, nisam išao u park samo radi jebanja. Pokušavao sam negde da se uklopim, među ljudima nalik sebi.

Krajem devedesetih preselio sam se iz Njujorka u Los Anđeles i našao se sasvim sam u novom gradu. Baš tada sam pročitao Numbers Džona Ričija, pravu bibliju za kruzing, pa sam ubrzo počeo da vrebam po senkama Grifit parka, da gutam svakog i sve redom. Danas mislim da sam kroz seks tražio i prijateljstvo, priliku da budem sa nekim blizak makar na samo par sekundi. Satima sam neznane ljubio i jebao, držao za ruke dok su masturbirali, šaputao im na uvo, delio trenutke koji danas opstaju samo u mom pamćenju.

Zaista je lepo zagrliti drugu osobu dok ste duboko u njoj, osete se otkucaji srca i čuje ubrzano disanje. Nekad je dovoljno podeliti to osećanje i ništa više. Ponekad se usamljeni, samoprezirni, očajni ljudi nađu i jedan drugog stabilizuju u ovom mračnom hladnom svetu.

Ne stidim se ničega. Jebao sam izuzetne ljude do kojih mi je i danas stalo, koje i dalje volim. Neki od njih bi za mene uradili šta god da im zatražim, a i ja za njih.

„On je toliko ljudi pojebao," čuo sam jednom prilikom, „da za njega seks više ništa ne znači. Postao je zavisnik." Ali seks za mene i dalje sadrži značenje. Sa nekima se i dalje oseća čarolija, i dalje imam osećaj da radim nešto zaista važno.

Jebao sam izuzetne ljude do kojih mi je i danas stalo, koje i dalje volim. Neki od njih bi za mene uradili šta god da im zatražim, a i ja za njih.

Ne želim nikoga da postidim zbog izbora koje su napravili, čak i ako bih ja napravio neke druge. Dvanaest godina sam proveo svakodnevno koristeći heroin. Radio sam u poslovnoj pratnji. Spavao sam sa ljudima za crtu koksa. Držao sam ljubavnike u rukama dok su umirali. Krao sam od sebi najbližih. Bio sam sebičan, neljubazan, sitničav. Lagao sam, varao sam, i našao sam iskupljenje – način da budem ono što jesam, da oprostim sebi, da nađem one o koje sam se ogrešio i da im se izvinim.

Svi smo mi slomljeni ljudi u okrutnom svetu. Zašto ne bismo bili dobri jedni prema drugima? Zašto da se ne jebemo, podržavamo, negujemo i volimo? Voleo bih da se što više ljudi vole i zavole na celom svetu. Iskreno bih želeo da se moj muž zaljubi što je više puta moguće i jebe što više može dok je živ, a isto želim i našem dečku . Želim isto svakom čoveku sa kojim vodim ljubav, želim i želeću.

Bitan je kvalitet vremena koje provodimo zajedno, ne kvantitet. Svakog dana podsećam samog sebe da je svaki čovek sa kojim vodim ljubav drugo ljudsko biće, i da imam priliku da ga volim tih par minuta. Mogu da ga zagrlim i zaštitim. Toliko vredimo kao ljudi, to je vrednost koju možemo jedni drugima da ponudimo.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Novi nju-ejdž trend: tapkanjem i mrmljanjem protiv bola

Hannah Ewens — Wed, 27 Jul 2016 07:59:00 +0200

Gabrijela Bernstin i Bred Jejts, dvoje od YouTube tapkaša

„Kad mi se po prvi put desio napad panike, mislila sam da je srčani udar. Rekla sam mužu da zove hitnu pomoć. Bilo je užasno, nepodnošljivo je živeti u takvom prostoru. Dosta toga mi se dešavalo u životu u to vreme, napadi su mi se dešavali pre spavanja i posle buđenja. Doktor je rekao da je to anksioznost, samo mi je nalepio tu etiketu, što me je frustriralo jer mi nisu nikako pomagali. Zato sam stupila u vezu sa EFT ljudima."

Kerolajn Robinson iz Vorvika u Engleskoj počela je da upražnjava alternativnu terapiju poznatu kao Tehnika emotivne slobode ( Emotional Freedom Technique , EFT), i tako se našla na putu sporog ali stabilnog oporavka.

„Sa vremenom sam ponovo počela da razmišljam racionalno. Mogla sam da pomažem drugima. Smanjila sam traumu koju su mi izazivali okidači anksioznosti – danas kad pomislim na te događaje, ne osećam ništa. Sada gledam na stvari iz nove perspektive, i mogu da živim normalno." Ona podučava svoju decu EFT metodama da bi im olakšala probleme sa kojima će se u budućnosti susresti.

EFT je poznatija kao „tehnika tapkanja". Čovek po imenu Gari Kreg započeo je ovaj trend još devedesetih godina , na osnovu raznih teorija alternativne medicine. Uglavnom se bazira na kineskim energetskim meridijanima – či meridijanima – koji se koriste u akupunkturi. U principu, ta mreža ukrštenih linija na telu predstavlja reku energije, a svako čvorište predstavlja značajan deo tela. Nekad se dešavaju zagušenja, kao posledica snažnih osećanja ili traume, a neometan tok energije neophodan je za optimalno zdravlje.

„Svi podaci o ovim meridijanima prisutni su u ljudskoj podsvesti," objašnjava Karl Doson koji se takođe bavi EFT lečenjem. „Tapkajući po ovim tačkama, mi pritiskamo tastere za resetovanje tela." Tapkanjem se na emocije obraća pažnja, pa one postepeno popuštaju, oslobađa se suvišna energija koja raščišćava zagušenja u toku i vraća nas u ravnotežu. Akupunktura ovo radi iglama. Tapkanje radi istu stvar prstima, oslobađa pritisak uz ponavljanje određenih reči.

Da je moguće tapkanjem po bradi osloboditi se anksioznosti, ko to ne bi radio? Naravno da bismo svi hteli tako nešto – alternativna medicina često nudi stvari previše dobre da bi bila istinite. Ali interes već godinama raste. Jutjub nudi ogromne količine video materijala – ljudi tapkaju svud po sebi da se oslobode greha i ostvare emotivne ciljeve. Gabrijela Bernstin , pisac i autor Nju-ejdž Jutjub kanala, jedan je od „lidera nove misli" kako ih zove Opra lično. Ona takođe zagovara tehnike tapkanja. Demonstrira ljudima kako da se oslobode stresa kuckajući se po čelu, bradi, i ruci dok ponavlja „Iako sam preplavljena stresom, ja sebe duboko i potpuno prihvatam." Ova tehnika se može primeniti bilo kad tokom dana, a rezultati su navodno spektakularni. Ali realno, ne preporučujemo ove akrobacije na javnom mestu ili pred poznanicima.

Bernstin nije jedna javna ličnost koja tapka, a nisu svi ni sledbenici nju-ejdž filozofije. Pol Mekena, slavni hipnotizer i autor knjiga o samopomoći na televiziji priča o tapkanju kao metodi borbe protiv neumerene ishrane; Lili Alen kaže da je drastično smršala upravo zahvaljujući ovoj tehnici . Vupi Goldberg je ovako savladala strah od letenja, a Aleks Rid (ultimat fajter i bivši dečko Kejti Peri) je prevazišao svoj strah od slave.

U Velikoj Britaniji, pacijenti se mogu obratiti Dosonu, jednom od 28 „majstora osnivača" EFT metodologije. Počeo je da se informiše o ovoj temi 2002. godine, dok je patio od hroničnog umora, depresije, i bolova koje doktori nisu mogli da izleče. „Bio sam na detoksikaciji postom kada me je jedan od tamošnjih terapeuta uputio na EFT," kaže Doson. „Zvučalo mi je ludo da kuckam po telu da bih se oslobodio bolova, ali probao sam i bol je stvarno počeo da nestaje tokom sledećih nekoliko meseci. Iako je i dalje postojao konkretan fizički problem, počeo sam da rešavam emotivna pitanja, negativna verovanja, traume iz prošlosti, tako da sam temeljno izmenio sebe kao osobu, odagnao depresiju, i lišio se bola. Sa vremenom sam shvatio, kao i mnogi drugi, da ovo moram da podelim sa svetom, pa sam počeo redovno da upražnjavam EFT."

Karl Doson, EFT majstor osnivač

Ako se psihofizički bol oslobađa tapkanjem po određenim tačkama na telu, čemu onda ona mantra o prihvatanju sebe kao osobe koja prati proces? „Originalno je verbalna poruka imala dvojaku prirodu. Sa jedne strane pomagala je da se čovek koncentriše i kaže sebi 'evo na čemu radim, muči me oštar bol u levom kolenu'. Sa druge strane bila je ta šira duhovna poruka, 'prihvatam sebe takvog kakav sam'. Tokom godina, zaključio sam da je onaj prvi aspekt mnogo bitniji, onaj deo o rešavanju konkretnog telesnog problema, nego ta priča o prihvatanju sebe."

Doson smatra da EFT ni ne pokušava da zameni tradicionalnu zapadnu medicinu, već da joj pripomogne. Sa druge strane, tvrdi da EFT leči čitav niz zdravstvenih problema za koje teško da bi bilo koji doktor imao savet, osim da preporuči zdravu ishranu i više kretanja.

Kao što se da pretpostaviti, tapkanje trenutno prati visok nivo cinizma. Dr Beki Spelman, psiholog i CBT terapeut , ne podržava ove metode. „Energetski meridijani jesu zanimljiv koncept, ali nijedna naučna studija nije uspela da potvrdi njihovo postojanje," kaže ona. „Formalne studije o efikasnosti EFT nisu ukazale ni na kakve pozitivne promene osim placebo efekta. Zbog toga su retki psihijatri koji EFT smatraju za validnu terapiju, iako su dobrodošla nova istraživanja u tom pravcu. Radije preporučujemo oprobane metode kao što je EMDR pacijentima kod kojih određena sećanja, okolnosti, ili iskustva izazivaju stres."

Ipak, EFT ne odbacuju sa podsmehom baš sve kredibilne naučne institucije. Istraživači sa Univerziteta u Stafordširu u Velikoj Britaniji ispitali su uticaj EFT i danas predlažu korišćenje ove metode protiv depresije, anksioznosti, i besa. U proseku potrebno je samo pet seansi da bi se pacijentu pomoglo, što je impresivna statistika u poređenju sa kognitivno bihejvioralnom terapijom koja zahteva minimum 6 do 20.

Dr Stefani Franc prestala je da se bavi standardnom medicinom od kako joj je EFT izlečio hronične bolove. „Preporodila sam se. Nekad je teško odrediti da li depresija izaziva bol ili bol izaziva depresiju, ali sa EFT metodom to suštinski nije ni bitno. Ona leči i emotivne i fiziološke simptome. Zaključila sam da lekari opšte prakse uskoro neće biti sposobni da primenom standardne medicinske prakse pomognu pacijentima. Prosto se više nema vremena za tako nešto. Zato sam odlučila da počnem da lečim uzroke a ne simptome kod mojih pacijenata, napustila sam medicinu i okrenula se EFT. "

Franc je pomogla brojnim pacijentima, i tvrdi da bismo ovakve komplementarne terapije morali učiniti dostupnim svima. „Na primer, viđala sam ljude koji po 30 godina idu na savetovališta i piju antidepresive, a ovde posle samo osam sesija sve simptome ublaže. Bilo je ljudi koji su pod takvim stresom da ne mogu da ostvare nikakav kvalitet života, a posle deset ili manje seansi, EFT bi im pomogao. Videla sam kako EFT utiče na mnoge ljude sa raznim problemima koji na tradicionalnu terapiju nisu reagovali."

Zvučalo vam sve ovo kao budalaština ili ne, samo se ličnim primerom može utvrditi da li ima ikakvih efekata ili ne. Interesantno je da se ovakva praktično besplatna terapija javlja u vreme opštih mera štednje. Kad vas neko poduči – a Jutjub kursevi su besplatni – možete sami sebe do mile volje da tapkate po licu. Kome pomaže i rešava sitnije zdravstvene probleme – samo napred. Ali ipak nemojte pred šefom.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Intimni pogled u radni dan stripera iz Majamija

JILL FREEDMAN — Wed, 27 Jul 2016 07:58:00 +0200

Džil Fridman je priznata umetnica i fotografkinja. Njena karijera traje već pet decenija tokom kojih je stekla prepoznatljivo ime pre svega uličnim fotografijama Njujorka. Spontano je počela da radi 1960-ih kada je prve dve rolna filma ispucala na pozajmljenom aparatu i od tada nije prestala da pravi nezaboravne slike.

Ja sam se pre svega upoznala sa njenim crno belim fotografijama pandura, vatrogasaca i Njujorka 70-ih, pa sam bio iznenađena kada mi je od nje stigao mejl sa naslovom "Striperi 2002". Međutim, nakon nekoliko razgovora i poseta njenom stanu, shvatila sam da duh avanture primenjuje na svaki zadatak kome se posveti. - Elizabet Renstrom, urednica VICE foto sekcije.

Ispod je izjava umetnika koju je objavila uz ove fotografije.

U potrazi za nepristojno mogućim i romansom u tome, saznala sam šta striperi ne nose. Jer, ko bi mogao bolje da zna o svlačenju od stripera? Ali striptiz nije što je nekada bio. Oni sada izlaze na binu već skinuti. Gde je tu magija? Danas striperi deluju kao i svi ostali, trečeći unaokolo u donjem vešu, osim što su im štikle više, a tela izvajanija. I plaćaju ih da vežbaju. Džil Fridman, decembar 2002 - Majami bič, Florida

U razgovoru za VICE je otkrila proces snimanja ovih fotografija.

VICE: Vi ste priznata ulična fotografkinja, kako uspevate nenametljivo da se nametnete?

Džil Fridman: Ponekad sam nevidljiva, ponekad nisam. Ne dovodim u pitanju magiju.

Koja je motivacija iza fotografija ovih stripera?

Videla sam ženu u bizarnim striper štiklama kako stoji u dovratku. Poželela sam da fotografišem stripere.

Kako odabiraš na šta ćeš se fokusirati?

Ono odabira mene.

Poznati ste pre svega zbog fotografija Njujorka, da li inače volite da slikate van grada kao što je slučaj u ovom projektu?

Volim da putujem i fotogrfišem. Ljudi su svuda isti, većina ih je luda. Zabavno je uhvatiti ludačke trenutke.

U razgovorima sa vama sam saznala puno o vašem životu i avanturama, ali bih volela da znam više kako se sada odnosite prema fotografiji u odnosu na početak karijere?

Počela sam sa fotografisanjem ljudi, ali ih i dalje fotografišem. Za mene je stvar u hvatanju trenutaka i deljenju istih sa drugim ljudima.

Ovo je neobjavljeni materijal i ranije ste mi pomenuli da je većina tvojih stvari neobjavljena, što je iznenađujuće. Mislim da danas umetnici žele trenutno odobravanje ili prostor za svoj rad, ali vi fotografišete iz potrebe, da li je to uvek bilo tako?

Da, kao što pauk mora da napravi mrežu, takva sam i ja. Srećna sam kada fotografišem, zabavno je izgubiti se u ulicama.

Rad Džil Fridman možete pratiti ovde.

VICE na TV Prva: Jedan dan života: Mina i Napustiti islam

VICE Srbija — Wed, 27 Jul 2016 10:14:00 +0200

U četvrtak, 28. jula od 23:15 na TV Prva pogledajte jedan domaći i jedan strani dokumentarni film VICE produkcije.

JEDAN DAN ŽIVOTA: MINA

Prvi film serijala VICE Srbija "Jedan dan života" upoznaje nas sa Minom. Mnogi je poznaju kao urbanu devojku, fristajlerku i hip-hop pevačicu koja "otima mikrofone" po beogradskim klubovima. Ali malo ko zna da Mina tri puta nedeljno provodi pet sati dnevno na dijalizi, usled posledica saobraćajne nesreće posle koje je provela devet meseci u komi. Minu to, međutim, ne sprečava da vodi ispunjen i bogat život, i da stvara umetnost prožetu njenim vrlo specifičnim, pogledom na svet. Ona je prava, moderna heroina Beograda, koja zna zašto vredi boriti se.

NAPUSTITI ISLAM

Širom sveta, vernici muslimani koji napuštaju islam suočavaju se sa progonima, zatočeništvom, pa čak i pogubljenjima. Često su žrtve nasilja i progonstva iz zajednice. Ekipa VICE News je dobila ekskluzivan pristup nevladinoj mreži u Londonu koja pomaže ovim ljudima da nađu utočište čak i od porodica koje im prete.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Moja majka, žena koja se smanjuje

Rose Thomas — Wed, 27 Jul 2016 07:57:00 +0200

Ilustracije: Medison Grifits

Moja mama šeta svakog jutra.

Korak joj je žustar. Deset krugova na obližnjoj stazi za trčanje. Naši psi bi često lenjo kolabirali na orošenu travu i gledali je kako grabi napred i zadovoljno dahće. Kada bi to obavila, nastavila bi i šetala do kancelarije u kojoj je radila, čela orošenog znojem. I znojila se tokom celom dana, jer bi svakog jutra – pre šetnje – celo telo obmotala celofanom. Nosila bi ga po ceo dan, skrivenog ispod odeće. Brojni slojevi bi izvlačili višak vode iz organizma koji je ona toliko prezirala.

Do večeri bi se pretvorila u bednu, izgladnelu baricu iscrpljenosti; u krhku ženu koja sedi ispred televizora i gricka svoju kragnu. Njeni dnevni obroci su se sastojali od energetskog napitka sa ukusom lubenice, kesice supe, i parčeta tosta sa biljnim namazom, koje bi svakog jutra isekla na četvrtine. Obično sam preostale tri četvrtine nalazila u kanti za đubre.

Moja mama je uvek bila mršava; imala je duge, tanke udove i jagodice oštre kao žilet. Bolest na stranu, kod njenog izgleda mi je uvek postojalo nešto zadivljujuće. Na onih par fotografija sa njenog venčanja, razbacanih po našoj porodičnoj kući, ona je delikatna dvadesetčetvorogodišnja vizija, izgubljena u moru zrnaste beline. Kada se udala za mog oca – koji je u to doba bio sportista – sve svoje vreme je provodila u saunama, gladujući, i žudeći za bilo kojom hranom osim celera.

Živela je na pahuljicama i povremeno bi pojela čokoladicu Mars, u isto vreme držeći nezdrav broj časova aerobika u obližnjoj teretani. Ne čudi što je u svojim ranim dvadesetim godinama doživela srčani udar. Njeno krhko telo je popustilo pod pritiskom.

Moju majku su osobe sa poremećajem ishrane uvek živo interesovale. Moje drugarice koje su bile njihova žrtva su postajale posebno bliske s njom. Ali to nikada ne bi potrajalo. Ako bi u bilo kom stadijumu postale mršavije od nje, smesta bi počela da ih ignoriše.

Dok sam odrastala, TV kanale koje smo gledali je birala po tome koliko bi voditeljka imala upale obraze. Što veći stomak ima, to bolje. Moja mama je jednom čak rekla mom tati da jednu od svojih radnica pošalje na odmor dok se malo ne ugoji. Osećala se terorisanom od strane konkurencije koju je imala na radnom mestu.

Kada sam ja počela da mršavim, to je prvo primetila moja mama. Bila je srećna, dokle god ne smršam ispod 54 ili 57 kila. Kada bi bila mršavija od toga, upala bih na njen teren. Ako bih bila teža, postala bih izuzetno neprijatna za oko.

Bilo je kao da moja nezainteresovanost za hranu predstavlja pretnju po nju. Kada smo živele pod istim krovom, mogao je da postoji samo jedan pobednik, i to je bila igra koju je usavršavala 30 godina. Otvorila bi kesicu čipsa, stavila je pored mene, i otišla iz sobe. Ja bih ga učtivo odbila, stavila ga kod nje, i otišla iz sobe. Ona koja prva pojede čips je slabija. Kada sam išla s njom u restoran, ždrala sam. Neumorno sam ždrala. Jela sam sve čega sam mogla da se dočepam, možda kao vid neke čudne, bolesne pobune.

Neposredno pre nego što sam se odselila od kuće, počela sam da odlazim kod doktora koji je pratio moju kilažu i moj stav. Ali sam i dalje fotografisala svoje telo u raznim ogledalima, i opsesivno ga proučavala. Moj odraz je uvek delovao mršavije u ogledalu u kupatilu, nego u garderoberu moje majke. Pod tamošnjim jarkim svetlom, videla sam svaku striju i nabor.

Zato sam igrala igre sa sobom. Ako jednog dana doručkujem, sledećeg dana ne smem da ručam; a narednog da večeram. Kada bih prekinula ovaj ciklus, bilo je u redu. To je samo značilo da treba da se pročistim. Nadutih obraza, plašila sam se da će na četkici za zube ostati tragovi krvi. Nikada nisam imala osećaj da sam „sve" očistila.

Vaga u kupatilu moje majke je pokazivala šest kilograma više nego vaga u ordinaciji mog doktora – a tih šest kila je pravilo razliku. Koliko god da je doktorova procena mog zdravlja bila mračna, mamina vaga je uvek govorila istinu.

Dugo sam se trudila da budem mamin staratelj. Mama svoje majke, ako hoćete. Jurila sam upute i plačnim glasom zvala njenog redovnog doktora, insistirajući da ona laže oko svoje bolesti. Želela sam da im kažem ne, idioti jedni, ona ne pati od „nedavnog, neočekivanog gubitka težine", koji je posledica „neidentifikovanog uzroka". Ona je delila krevet sa gadnim poremećajem koji joj je na uvo šaputao smrtonosne savete. I to tri četvrtine njenog života.

Ali oni su poznavali učtivu, bojažljivu ženu. Oni nisu bili u stanju da vide viziju proširenih vena na rukama koje su bile suviše krhke da bi njima mogla da zatvori vrata od kola.

Svako malo, kada bi se osećala posebno slabo ili kada bi joj se stanje pogoršalo, promucala bi, „Znam da imam problem". To u našoj porodici nije tajna. Rekla bi da bi volela da ima potrebu da jede više, da uopšte jede. Njene prijateljice su pravile neosetljive opaske na njen račun. Obično o tome koliko „sreće" ima što je u svojim zrelim godinama ostala tako mršava. Od toga mi se vrtelo u glavi.

Ponekad je bilo nemoguće ne biti frustriran njenom bolešću. Mene to toliko plaši, i volim je više od svih. Samo želim da joj bude dobro.

I dalje drobi hranu koju joj spremim, tako da na kraju izgleda kao zbunjujuća šarena mešavina, i pretvara se da žvaće. Baš onako kako je Kesi učila Sida da jede u Skins. Ponekad, posle samo dve kašike sočiva, otrčala bi u kupatilo sa „iznenadnim nagonom za povraćanjem".

Ono što mi je teško da priznam je koliko često prihvatam njene navike. Postale su normalne; sveske za beleženje unetih kalorija, skrivanje parčića tofua ispod listova salate, brzo sklanjanje tanjira, da niko ne bi imao priliku da postavi pitanje šta je pojedeno, a šta nije.

Nasledila sam majčin strah od hrane; njen sram i tugu. Zavidim joj na ispupčenim člancima i strukturi kostiju. Važno mi je da se podsećam da to nije ono što je definiše – to je njena bolest. Ali njena bolest je razvila svoju sopstvenu ličnost koja je toliko stvarna i bez sumnje moćna, da je ponekad nemoguće napraviti razliku.

Koliko prošle nedelje, obukla sam usku haljinu i uzviknula, „Izgledam grozno. Vidi mi se ispupčeni stomak". Ona me je utešno zagrlila i nasmešila se. „Stvarno si moja ćerka", rekla je kroz smeh.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Šta žene u Srbiji nose u svojim tašnama

foto: Marija Strajnić; tekst: VICE Srbija — Wed, 27 Jul 2016 10:10:00 +0200

Ženske torbe su svet za sebe. U njima je uvek čitav kosmos stvari, ali nikada ono što se u tom trenutku traži. Poput živog organizma, ove torbe imaju svoju volju i narav, pa opet, njihov sadržaj savršeno oslikava karakter vlasnice.

Upravo zbog toga smo želeli da saznamo šta je to što se krije u svakodnevnom ručnom prtljagu žena svih uzrasta i profesija u Srbiji. U seriji fotografija Marije Strajnić upoznajte deset različitih žena iz naše zemlje i zavirite u njihove torbe.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Tragične fotografije sa koride

COLECTIVO BRITCHES, reči: DANI CABEZAS — Tue, 26 Jul 2016 13:21:00 +0200

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE Spain

Svake godine od 6. do 14. jula u Pamploni se održava festival San Fermín. Među atrakcijama su dnevna parada, takmičenja u rezbarenju drveta i vatromet, ali je najpoznatije, i najkontroverznije, trčanje sa bikovima svakog jutra u 8 časova.

Grupa zbunjenih životinja uplašena ogromnom bukom i 'motivisana' povicima i elektrošokovima galopira na trkače kroz uske ulice Pamplone. Kada se trka završi, sve bikove sačeka ista sudbina: smrt u koridi kasnije tog dana.

Leonardo Anselmi je predstavnik Prou!, grupe koja se zalaže za zabranu borbe sa bikovima uz zamenu za correbous – katalanski običaj pri kome se vatromet kači za bikove rogove. "Iako bismo voleli da verujemo da su bikovi ti koji jure ljude, suprotno je", kaže Anselmi. "Oni pokušavaju da pobegnu jer su preplašeni."

Svi su videli prizore bikova koji trče kroz ulice Pamplone, ali Anselmi naglašava da je važno znati da se trka završava kada su "bikovi zatvoreni u štale u kojima čekaju popodnevnu borbu u kojoj će biti probadani dok ne iskrvare do smrti."

Iako zabrana borbe sa bikovima deluje daleko, Anselmi kaže "Nema budućnosti za borbu sa bikovima. Pored etike, preskupo je. Ako država prestane da ih subvencioniše, arene će morati da se zatvore."

San Fermin nije samo festival gde se ljubitelji borbe sa bikovima sastaju; takođe je i stecište zagovornika prava životinja koji se okupljaju da protestuju protiv događaja. Jedna od grupa za prava životinje ove godine su bili Colectivo Britches, kolektiv aktivista koji slikama pokušava da se bori protiv zlostavljanja životinja. Oni su dokumentovali borbu sa bikovima 14. jula, poslednjeg dana San Fermina. Neke od fotografija možete videti ispod.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Zašto se Amerikanci odriču državljanstva

Serena Solomon — Tue, 26 Jul 2016 14:23:00 +0200

Daniel Ketel se živo seća dana kada se 2012. godine odrekao državljanstva Sjedinjenih Američkih Država.

Gusta magla se nadvila nad ambasadom SAD u Bernu, u Švajcarskoj, gde je podigao desnu ruku i zakleo se, „Ovime se apsolutno i u potpunosti odričem svog američkog državljanstva". Ali neposredno pre nego što je ušao u ambasadu, Ketel je bio svedok ozbiljne saobraćajne nesreće, što je delovalo skoro kao predskazanje.

„Bilo je stvarno uvrnuto, bio je to čudan dan", kaže Ketel, 43 godine. „Bio sam tužan, srećan, uplašen, zabrinut, uzbuđen, ljut, oduševljen, laknulo mi je..."

Do tog dana, Ketel je sebe smatrao i Amerikancem, i Švajcarcem, kao pita s jabukama i švajcarski vojni džepni nož. Njegovi daleki preci sa majčine strane su stigli u Ameriku brodom Mejflauer, a proveo je i tri godine u aktivnoj službi u vojsci SAD. Takođe je imao i 700 godina porodične istorije u Švajcarskoj, gde se preselio da bi razvijao softver, kada je tehnički balon od sapunice pukao 2000. godine. Iako je voleo što živi u Švajcarskoj, planirao je da se penzioniše u Americi, zemlji rođenja.

Sada to više ne može. Odricanje je trajan čin i, osim što mogu da se prijave za vizu, kao i svi drugi stranci, njime je bivšim Amerikancima zabrajeno da bilo kada u budućnosti žive u SAD.

Daniel Ketel sa ćerkom u Švajcarskoj. Ketel se 2012. godine odrekao državljanstva SAD. U američkoj ambasadi je procenjeno da je njegova ćerka isuviše mlada da to učini. Fotografija je vlasništvo Daniela Ketela.

Više od 4,000 Amerikanaca se 2015. godine odreklo državljanstva – što je skoro 20 procenata više nego prethodne godine, prema podacima koje svaka tri meseca objavljuje IRS.

Stejt Department ne vodi statistiku o tome zašto se građani odriču državljanstva. Neki govore da to čine iz političkih razloga, ili zbog toga što ne mogu da zadrže dvojno državljanstvo. SKL Taks, konsultantska firma za poreze koja deluje u SAD i Kanadi, sa sedištem u Vankuveru, ove godine je dobila desetak upita o odricanju, u kojima se pominje Donald Tramp, prema Maksu Ridu, jednom od njihovih poreskih pravnika.

Ali mnogi Amerikanci se odriču svog državljanstva zbog retkih poreskih zakona zasnovanih na državljanstvu, po kojima su građani SAD koji žive u inostranstvu u obavezi da popunjavaju veoma komplikovane godišnje poreske formulare, a ponekad i da plate porez IRS-u. Takođe moraju da plaćaju porez u zemlji u kojoj žive, čije puteve i bolnice koriste. Jedina druga zemlja koja oporezuje svoje građane koji žive u inostranstvu je Eritreja.

Poslednjih nekoliko godina, ovi zakoni su se prelili i u druge obaveze koje su navele neke inostrane banke da prestanu da posluju sa lokalnim Amerikancima, i da im u nekim slučajevima ne dozvoljavaju da otvore ni tekuće račune. Ketel je počeo da razmišlja o odricanju kada je njegova lokalna banka u Švajcarskoj odbila da refinansira njegov luksuzni stan koji je koštao 450 hiljada dolara.

U sklopu Zakona o oporezivanju stranaca (FATCA) iz 2012, inostrane banke moraju da ustanove koji vlasnici računa su američki građani – i potencijalno prilože njihovu imovinsku kartu Poreskoj upravi, pod pretnjom visokih kazni. Mnoge evropske banke su ocenile rizik od FATCA kao isuviše velik, pa zabranjuju američkim građanima da otvore čak i tekući račun. Zakon je osmišljen za hvatanje onih koji iskorišćavaju prednosti poreskih rajeva, ali se odnose na svih osam miliona građana SAD koji žive u inostranstvu.

Ove komplikacije prisile neke od Amerikanaca koji žive u inostranstvu da sasvim prekinu sve veze sa SAD, prema Džonu Ričardsonu, advokatu iz Kanade koji vodi svoje klijente kroz proces odricanja od državljanstva.

„Ne mogu da priušte tegobne troškove oporezivanja i plaćanja poreza", kaže mi Ričardson. Ne žele da žive u strahu, i zbog toga se odriču."

Ambasada SAD u Bernu, Švajcarska, gde se Daniel Ketel odrekao svog državljanstva. Fotografija pripada ambasadi SAD u Bernu, sa Fejsbuka

Kerela Hodkinson, američka imigraciona advokatkinja sa sedištem u Ujedinjenom Kraljevstvu, rekla mi je da je prvi korak u odricanju od državljanstva ustanoviti da li je neko državljanin SAD. Svako ko je rođen u SAD automatski dobija državljanstvo; deca državljana SAD rođena u inostranstvu takođe imaju pravo na to, ako ih roditelji prijave.

Jedan od kiljenata Hodkinsonove iz Velike Britanije, takozvani slučajni Amerikanac, tek sa pedeset i nešto godina je saznao da mu je majka izvadila američko državljanstvo u inostranstvu.

U takvom slučaju, advokati preporučuju pripremu poreskih prijava Sjedinjenim Državama za period od pet godina, i namirivanje svih dugova prema SAD. Mora da se zakaže sastanak u konzulatu ili u ambasadi SAD, i da se plati taksa od 2350 dolara (koja je je 2014. godine povećana sa 450 dolara, delom iz zbog sve većeg broja građana koji ne žive u zemlji). I konačno, građanin SAD mora da podigne desnu ruku i pred službenikom konzulata se zakune da se odriče. Kada se to obavi, izdaje im se sertfikat o gubitku nacionalnosti. Hodkinsonova kaže da cela procedura ukupno traje oko 45 minuta.

Međutim, priprema za odricanje može da bude mnogo skuplja i da zahteva više vremena. Karen Alpert, koja se u junu odrekla američkog državljanstva, kaže da je sve ukupno platila oko 55 hiljada dolara troškova, u koje su uključeni taksa od 2350 dolara, pravna pomoć u pripremi aplikacije, i pet godina zaostalih poreza u SAD.

Za neke građene postoji i porez za ekspatrijaciju, jednokratna taksa, ako im imovina vredi više od 2 miliona dolara. Ova taksa, poznata kao „amandman za milijardere", osmišljena je zbog ljudi koji se poigravaju sa zakonom – ljudi sa novčanicima kao što je onaj Eduarda Saverina, suosnivača Fejsbuka koji se odrekao državljanstva SAD neposredno pre nego što je kompanija 2012. godine na berzu iznela akcija u vrednosti od 104 milijarde dolara (Saverin poriče da je njegova odluka imala bilo kakve veze s porezom.).

Alpert i njen muž, koji su oboje profesori, 1995. su se preselili u Australiju da rade na univerzitetima. Zbog velikih poreza na penzione fondove za Amerikance koji žive u Australiji, odricanje od državljanstva im je delovalo kao jedina opcija da finansijski ne propadnu.

Alpert, njen muž i njihova ćerka – takođe američka državljanka – su na sastanak povodom odricanja od državljanstva došli iz Brizbejna u konzulat SAD u Sidneju. To putovanje su doživeli kao mali odmor i obilazak grada, opuštajući se nakon što su presekli sve formalne veze s Amerikom.

„Mislim da je to baš bio fin gest, da se svo troje zajedno zakunemo da se odričemo od državljanstva", kaže mi ona.

Dok neki proces odricanja proslavljaju uz šampanjac, drugi to opisuju kao bolan i skup razvod. Hodkinson se priseća jednog klijenta kome su se, posle procedure u konzulatu, suze slivale niz lice. Njegov otac je emigrirao u SAD i tamo zasnovao porodicu. „Rekao je, 'Samo sam pomislio šta bi moj otac rekao'", kaže mi Hodkinson.

„To je veoma emotivan proces", kaže Ričardson, koji i sam ima dvojno kanadsko i američko državljanstvo. Ali na kraju, često vredi odreći se državljanstva jer, kao što to piše na Ričardsovom sajtu, „Državljanstvo SAD je problem koji treba rešiti".

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Pitala sam drugarice iz srednje škole zašto su se udale tako mlade

Ivana Nikolić — Tue, 26 Jul 2016 09:24:00 +0200

Sledeće godine negde u ovo vreme, na svadbi sam kod najbolje drugarice iz detinjstva koja se prošle nedelje verila, i što je, u stvari, jedan od razloga zašto pišem ovaj tekst.

Slika na Fejsbuku u jedno rano julsko jutro sa „Rekla je da" bacila me je u razmišljanje o starim dobrim egzistencijalnim pitanjima i vremenu kad smo svaki vikend izlazile, i dovela me do zaključka da, polako ali sigurno, (p)ostajem manjina.

Imamo tek 24, razmišljam, dok je zovem da joj čestitam.

Baba se udala u 24. godini i to je sa dedom te 1958. uhvatila poslednji voz.

Milion stvari mi prolazi kroz glavu: da li je rano, da li nije rano, pa nemamo još ni 30 i čemu sad žurba, kako je neko sa 24 spreman na tako veliku stvar, mislim da ja nisam, okej je da samo živiš sa momkom bez tog papira i fame oko svadbe, pa verovatno i deca dolaze ubrzo posle svadbe, kako sad deca, zar to nije uplovljavanje u neke mnogo ozbiljne vode, imamo još vremena, ja recimo nisam spremna za decu, mama kaže da tokom tih devet meseci postaneš, jebote, pa da, to je u stvari život - završiš faks, nađeš posao, onda se udaješ i rađaš decu, tako kažu da treba da bude.

E sad, nisam ja protiv braka, nego mislim da smo mlade (i neke smo nezrele) da to uradimo sa 24 godine. Jer, kad se udaš i rodiš decu, ne možeš da da se spakuješ kad ti dune i odeš negde na dan, dva, tri; menjaju se prioriteti, više nije bitno šta ti i on hoćete već šta deci treba. I gde je tu karijera, nigde.

Mene niko nikad u porodici nije pitao kad ću da se udam, i bez obzira na to što sam sve odradila po pe-esu: završila faks i počela da radim, a imam i momka. Poenta je u tome da me roditelji i dalje smatraju nezrelom osobom koju treba podsećati da plati račune za stan i da ne bi bilo loše da nekad imam neki dinar u šteku.

Nemojte pogrešno da me shvatite – daleko od toga da su meni u životu najbitniji izlasci i putovanja. Samo mi je još uvek teško da svarim da bi sutra neko novo biće bilo centar svega i da svet tada više neće da se vrti oko mene.

Možda me, posle ovih nekoliko redova i mojih stavova o udaji u 24. godini j i vi smatrate nezrelom. Kako god.

Od nas 18 devojaka iz odeljenja u gimnaziji, njih pet se udalo i mislim da skoro sve imaju decu. Iz mog bližeg okruženja, u šta uključujem drugarice i poznanice, u poslednje dve godine udalo se njih petnaestak, izvinite ako nisam sve pobrojala.

Svakog dana čujem da se neko udaje i svakog dana se zapitam zašto to rade.

E, onda sam rešila da zovem neke od njih i stvarno ih to pitam.

Foto via Flickr user

Suza, 24

Sa momkom se zabavljam već tri godine, a verili smo se prošle nedelje. Za sada još uvek ne planiramo svadbu, desiće se i ona verovatno sledeće godine, jer kako kažu, ne treba biti veren više od godinu dana. Još uvek nisam trudna i ne bih volela da se udam trudna, jer onda neću moći da obučem venčanicu iz snova.

Mišljenja sam da godine nisu preduslov za izlaske i provod i da to ako imaš verenika, muža, može samo da bude plus, jer ima ko da te vrati kući kad popiješ ili da plati taksi kad stignes kući! I pre nego što sam upoznala momka, a i sada, viđam se sa društvom, tako da u mom slučaju to ne predstavlja nikakav problem. Često izlazimo zajedno i to mi je super, jer se on sa mojim drugaricama lepo slaže, kao i ja sa njegovim društvom.

Dugo smo zajedno, a nismo ni mali, tako da je sledeći korak svakako bio taj.

Ivana, 24

Venčali smo se nakon godinu dana zabavljanja - udala sam se sa 23 godine i iste te godine ostala trudna i porodila se.

Rešila sam da se udam i zasnujem porodicu sa suprugom zato što sam, jednostavno, to želela!

Za mene ne postoji rano ili kasno, niti neko pravo vreme za udaju. Postoji ili ne postoji osoba koja se voli, i postoji ili ne postoji želja da se sa tom osobom stvori porodica. Vreme je nebitno. Za izlascima ne žalim, dok nismo imali dece izlazili smo, a kada nam je na svet došla prva bebica, ona je postala centar svega, smisao svega i izlasci su prestali da nas zanimaju - izlasci kakve smo imali dok smo bili slobodni i ludi, kojih sam se inače zasitila i previše. Sada na njih gledam prilično drugačije jer me je dete jako promenilo, sada mi za opuštanje više prija šetnja ili kafica u nekoj bašti u gradu i slično.

Jelena, 23

Kada sam se udala, imala sam 22 godine, a sa 23 sam saznala da sam u drugom stanju. Dečko i ja smo bili osam godina zajedno pre nego što smo se venčali.

Mislim da sam se udala na vreme i nikako ne žalim za izlascima, društvom itd, jer tek sada imam sve što mi treba. Jednostavno, neka dešavanja idu svojim tokom, pa se nisam ni razmišljala mnogo oko udaje. Možda bih se udala i ranije, ali i ovako je sasvim u redu.

Današnje devojke, i ako nađu dobrog momka, raskidaju sa izjavom: "Još sam mlada da se ozbiljno vežem, moram jos da 'proživim!'" Žao mi je takvih devojaka, ne razumem šta ima da se proživi? Da se noću živi po klubovima, a dan prespava, napijati se i družiti sa svakim tražeći "srodnu dušu."

Žao mi je što se odavno izgubilo devojaštvo pa samim tim, ni momci više ne poštuju devojke, a kako i bi? Ima devojaka koje jure karijeru, što jeste u redu, ali ni ta karijera neće propasti ako u život uvedete drugu polovinu pa zajedno prođete životne ispite, prepreke, tugu, radost... Naravno, sve to podrazumeva dosta razumevanja i ljubavi.

Vanja, 23

Udala sam i ostala trudna u 23. godini. Moj muž i ja smo bili u vezi skoro tri godine, pre nego što smo se venčali. Ne mislim da sam se prerano udala, mislim da su to najbolje godine kada treba da se ostvariš kao majka. Ne žalim ni za čim, muž i ja uživamo, i izlazimo zajedno kada nam se izlazi. Društvo mi nikada i nije bilo na prvom mestu, porodica mi je najbitnija.

Kada pronađeš osobu sa kojom tvoj život izgleda baš onako kako si oduvek želeo, onda znaš da je to to...

Foto via Flickr user

Barbara, 24

Udala sam se sa 22 godine, a imala sam 21 kada sam se porodila. Sa dečkom sam pre toga bila sedam godina u vezi. Svadba je kod nas došla nekako prirodno. Posle šest godina veze rešili smo da počnemo da živimo zajedno, a ubrzo posle toga smo odlučili i da dobijemo dete.

Sa ove tačke gledišta, ne mislim da sam se prerano udala. Mislim da ne postoje "prave" godine za udaju. Za tako nešto ne može biti ni prerano, ni prekasno. Ne žalim za izlascima ili nekim ludim provodom, jer mi to i nije toliko važno. Povremeno izađemo suprug i ja sa društvom, naravno, ali to mi jednostavno više nije prioritet. Sada najviše volim da provodim vreme sa sinom i da uživam u njegovom odrastanju.

Marija, 24

Udala sam se sa 23, a ostala trudna i porodila se sa 24. Bili smo u vezi dvadesetak dana i odlučili da se venčamo. Mislim da sam se udala baš kad je bilo vreme za to i ne žalim ni za čim, jer je najlepša stvar na svetu život sa osobom koju voliš, a kad je došla beba, onda je sve dobilo nov smisao i ta sreća ne može ni sa čim da se uporedi.

I ne mislim da sam se udala mlada, već da su ljudi postali malo sebični za život udvoje i da se zato granice za ulazak u brak pomeraju. Oko moje udaje je presudila želja da život provedem pored osobe koju volim i bez koje ja ne bih bila potpuna.

Ne mislim da sam se prerano udala, već mislim da je bilo baš na vreme.

Marta, 26

Sa 20 godina sam mislila da se nikada neću udati ili barem ne u narednih 15 godina. Sa 22 sam mislila da nikada neću upoznati čoveka koji bi hteo da me oženi, a da mi se sviđa. A onda sam sa 23 upoznala Milana i počela da razmišljam o tome da želim da imam porodicu sa njim. To je i ono što je bilo okidač.

Udala sam se sa 26, i isto toliko kada sam zatrudnela i porodila se. Samo bih dodala da nisam bila trudna kada sam se udala. Želela sam da ne budem trudna mlada.

Ne mislim da sam se prerano udala, već mislim da je bilo baš na vreme. Leto pre nego što sam upoznala sadašnjeg muža je bilo uzbudljivo, prepuno izlazaka, kao i ludo letovanje sa društvom na Zakintosu. Bila sam se malo umorila od toliko dešavanja kada se pojavio Milan. Tada sam usporila malo, ali nisam prestala da se družim i izlazim ponekad, naravno. Imala sam tu sreću da sam još od srednje škole letovala sa društvom (prvo preko srednje škole, a posle i samostalno) plus sam celu srednju školu imala odlično društvo gde sam skoro svaki vikend izlazila. Iz tog razloga ne mislim da sam bilo šta propustila.

Foto via Flickr user

A do sledeće godine u ovo vreme i do Suzine svadbe, možda i ja budem udata i trudna. Ili bar verena. Nikad se ne zna.

A možda prvo stvarno treba redom da naučim – da se brinem o sebi i plaćam račune redovno, i ne dozvolim da me Telenor isključuje svakog meseca. I uštedim neki dinar.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

"Napaljeni uličari" i drugi srpski besmisleni prevodi stranih filmova

Marko Ignjatović — Tue, 26 Jul 2016 14:30:00 +0200

skrinšot: Jutjub

"Ćao Žiko, šta imaš novo od originala?" bilo je pitanje koje sam tokom osnovne škole postavljao svakog petka vlasniku lokalnog video kluba dok sam razgledao police sa kasetama u prostoriji kojoj iz nekog razloga i dalje pamtim miris. Moram da priznam da Žikin ukus za filmove nikada nisam skapirao, pa bi svaki put sa zebnjom slušao njegovo: "Auu, imam jedan novi, odlična akcija, ne može da omane ovaj put, veruj mi. Nije original, ali k'o da jeste." Već vidim kako u trenutku kada Brus Vilis hoda ka kameri dok iza njega u eksploziji nestaje sve i svja neki Kinez ustaje u bioskopu u kom je snimljen Žikin original i zaklanja pola platna iza njega. Sa druge strane, ko je još bio lud da tih godina čeka da stignu originalni VHS-ovi. Pikseli su ionako precenjeni.

Druga stvar kod Žike je bila to da nije pričao ni reč engleskog, ali je za nekoga ko voli filmove sa IMDB ocenom isključivo manjom od 3 zvezdice, znao neverovatan broj naslova stranih filmova na srpskom jeziku. Tu su takođe nastajali ozbiljni problemi u komunikaciji nas dvojice.

- Je li Žiko, jel imaš onu novu komediju Cable Guy?

- To ne postoji.

- Ma ima bre, glumi Džim Keri.

- Aaaa, znam Crevna napast, je l' to? Odlična kopija.

- Uzimam.

Koliko god mi je trebalo vremena da se sa Žikom sporazumem o naslovima novih filmova koje sam hteo da gledam, njihovi srpski prevodi su mi se duboko urezali u pamćenje. Ovo su samo neki od stranih filmova koji su u srpskom prevodu dobili potpuno novo značenje.

Don't Be a Menace to South Central While Drinking Your Juice in the Hood - Napaljeni uličari

skrinšot: Jutjub

Humor 90-ih se nikada neće vratiti. Srećom. Sva je prilika i da prevodilac ove komedije nije bio impresioniran njenim rogobatnim naslovom koji je sažeo u samo dve reči. Živeo.

Alien- Osmi Putnik

skrinšot: Jutjub

U moru potpuno bizarnih prevoda naslova stranih filmova, "Osmi putnik" mi se uvek dopadao. Prevodilac je očigledno želeo da izbegne nezahvalno prevođenje reči alien i našao prilično maštovito rešenje. Sedmočlanoj posadi svemirskog broda se priključuje najgori mogući slepi putnik, a ostalo verovatno već znate. Jedini problem je što prevodilac nije kapirao da će film imati nastavke koji se baš i ne uklapaju u ovaj naslov. Srećom, bilo ih je samo tri. Hm.

American Pie – Mangupi overavaju maturu

skrinšot: Jutjub

Da se danas pojavi film sa nazivom American Pie možda bi globalna fascinacija kulinarskim emisijama i obezbedila publiku. Ali ne verujem da bi se domaćicama i njuejdž kuvarima svideo zaplet ove pubertetske komedije. Kako bilo, 1999. se kod nas nije mnogo kuvalo pa je prevod morao da bude promenjen.

Die Hard – Umri muški

skrinšot: Jutjub

Kad smo već kod filmova sa nepotrebnim nastavcima, "Umri muški" je po meni još jedan primer kreativnog prevođenja koje, na kraju krajeva, savršeno pogađa suštinu. E sad, jedini problem je u tome što izraz die hard u nazivu filma pre svega označava da je nepobedivi Brus Vilis zatucan u svojim načelima i stavovima koje nikada ne bi promenio. I onda ubija gomilu ljudi usput. Pa opet, naš prevod sugeriše da bi Brus mogao da umre. A svi znamo da se to nikada neće desiti.

Total Recall – Totalni opoziv

skrinšot: Jutjub

Iako mi je naslov "Totalni opoziv" oduvek zvučao gotivno i u skladu sa filmom, ovde je po sredi ozbiljna greška prevodioca. Naravno, recall se može prevesti i kao opoziv, ali i kao prisećanje što je apsolutno i poenta naslova i to je jasno svakome ko je pogledao ovaj klasik naučne fantastike u kome su Švarcenegeru usađena lažna sećanja. Verovatno je jedno od njih da je i vegan.

Pulp Fiction - Petparačke priče

skrinšot: Jutjub

Iz nekog razloga se ovaj film često spominje u raspravama o čudnim domaćim prevodima, ali se zapravo radi o bukvalnom prevodu, s time da u našem jeziku ne postoji adekvatna zamena za izraz pulp. Pulp fiction je izraz koji se koristio za literaturu koja se u magazinima nudila širokim masama na početku 20. veka u Americi i generalno nije sadržala veću umetničku vrednost – 'za pet para'.

Don't Tell Mom the Babysitter's Dead - Nemoj reći mami kod kuće smo sami

Priča se da prevodilac ovog filma i dalje isključivo priča u rimama.

Easy rider - Goli u sedlu

skrinšot: Jutjub

Naslov filma u originalu je fraza koja je imala mnoga značenja, ali koliko god se izraz "Goli u sedlu" uvukao i u naš jezik, nema veze sa jahanjem. Donekle. Možda je najbolje prepustiti reditelju Denisu Hoperu da objasni: "Easy rider je osoba koja nije podvodač, ali on živi na račun žene; živi na račun prostitutke. On je njen easy rider. On je onaj koga ona voli i kome daje pare. On je ne podvodi, ali je on njen easy rider".

The Butterfly Effect - Domino Efekat

skrinšot: Jutjub

Dok je efekat leptira termin koji se u teoriji haosa koristi kako bi se opisali slučajevi u kojima male stvari ili uzroci mogu imati velike posledice, domino efekat ili lančana reakcija je kumulativni efekat koji nastaje kada jedan događaj pokreće slične događaje. I dok se prevodiocu može oprostiti ova suptilna razlika, ne bih se kladio da bi Ešton Kučeru bilo svejedno dok je putovao kroz vreme.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Progovorio “fotograf duhova” koji je radio za majku ubicu

Natasha Vargas-Cooper — Tue, 26 Jul 2016 14:32:00 +0200

Sve fotografije: Sani Džo

Ovaj članak prvobitno je objavljen na sajtu Broadly.

Početkom aprila uhapšena je dvadesetrogodišnja Džini Diti iz Severne Karoline zbog sumnje da je ubila svoju dvogodišnju ćerku Mejsi Grejs. Nakon smrti devojčice, Diti je na Fejsbuku napravila stranicu pod imenom GoFundMe kako bi sakupila novac za pokrivanje troškova sahrane. Za potrebe ove stranice, unajmila je fotografa iz Pensilvanije i dala mu zadatak da napravi memorijanle fotografije zagrobnog života devojčice kao duha, i nje.

Prošle godine u decembru hitna pomoć je žurno prevezla dvogodišnju Mejsi Grejs u bolnicu. Njeni roditelji su pozvali hitnu, nakon što je njihova devojčica počela da povraća. Kako se navodi u izveštajima, dete je imalo povrede opasne po život koje su jasno pokazivale da su rezultat zlostavljanja. Diti je svojim prijateljima ispričala da joj je ćerka preminula usled nesreće izazvane gušenjem.

Nakon tromesečne istrage policija ju je optužila ze teško ubistvo. Trenutno je na izdržavanju smrtne kazne.

Fotografije koje je Diti naručila pokazuju nju i providne figure Mejsi Grejs koje zajedno sede jedna pored druge na grobu devojčice. Ove slike opisane su kao "jezive", "morbidne" i "bez trunke poštovanja". Fotograf Sani Džo je ekspert za ovakvu vrstu fotografija i već godinu dana ih radi sa velikim uspehom. Postoji veliko tržište ljudi koji žele da obeleže sećanje na svoje voljene putem fotografija sa živima. Džo fotografiše i venčanja i specijalne prilike, bavi se grafičkim dizajnom, ali mu fotografije živih sa mrtvima idu najbolje. Po njegovoj proceni, prošle godine je napravio od 800 do 1000 ovakvih fotografija. Kada je čuo da je Diti uhapšena, prestravio se. Pričali smo sa njim o njegovom odnosu sa Diti, njegovom radu, i zašto su ljudi na njegovim fotografijama "anđeli, a ne duhovi".

Broadly: Kada te je Džini Diti pozvala, šta ti je rekla o smrti svoje ćerke?

Sani Džo: Bilo je dosta detalja u mejlu koji mi je poslala. U suštini mi je ispričala da joj je dete imalo jake bolove u stomaku i stomačni virus. Kako god, nije bila sigurna šta je u pitanju pa je detetu dala bananu. Onda je dete krenulo da se guši od voćke i počelo da povraća. Sve se završilo tako što se dete udavilo od povraćanja, a kiseonik nije dospeo u mozak. Devojčica je navodno onda bila na aparatima da bi je kasnije skinuli i ugasili. Sve ovo mi je napisala u mejlu koji sam kasnije prosledio detektivima.

Ali to nije ista priča koju je ispričala i drugim ljudima?

Ljudima je govorila da se dete udavilo od keksa, i to je jedno od neslaganja priča koje je policija uočila. Nekim ljudima je ispričala kako je devojčica pala u kadi, a nekim da je imala bolest krvi. Postoji dvadeset različitih priča.

Kako si reagovao kada si pročitao njen mejl?

Diti je samo godinu dana starija od mene, i situacija me jako pogodila. Nakon što sam uradio fotografije i sve što je tražila, rešio sam da joj to ne naplatim. Rekao sam joj "Ti si mlada majka koja je u velikoj žalosti. Nemam srca da ti naplatim. Nadam se da će ti to iole pomoći." Ponudila je da plati, ali sam odbio. Oduševila se fotografijama, a tri meseca kasnije sam počeo da primam sve te mejlove u kojima me nazivaju "čudovištem", "pederom", i "debilom".

Šta se desilo kada te je pozvala policija?

Pozlilo mi je. Bilo je užasno. Nisam mogao da spavam. Mrzeo sam što sam bio deo cele priče. Dok sam pričao sa policijom tresao sam se od anksioznosti i gađenja. Tokom razgovora jedan pandur mi se obratio: "Hej druškane, znaš, iskoristila te je. Iskoristila je ove fotografije da bi se predstavila kao majka koja je u žalosti." Nije želela te fotografije zarad uspomene na svoju ćerku, već da bi manipulisala ljudima. I mnome.

Kako si uopšte došao na ideju da radiš takve fotografije?

Pre nekoliko godina moj otac je preminuo od raka pluća. Jednog dana sam otišao da obiđem njegov grob, stao uz spomenik i pomislio " Tata jesi li ponosan na mene? Da li si i dalje tu na neki način?". Jednostavno sam imao osećaj da je tu negde pored mene. Nisam neka pobožna osoba, ali sam osećao njegovo prisustvo. Bilo mi je toplo oko srca. Ne želim da zvučim kao devojčica ali osećao sam se lepo. Moj brat je bio sa mnom pa sam ga upitao: "Ne želim da budem čudak, ali hajde me uslikaj na tatinom grobu?".

Džo sa ocem

Kada sam stigao kući, rešio sam da ga dodam na fotografiju. Nisam nigde postavio tu sliku, bila je samo za mene. Usrećila me je. Posle određenog vremena sam je okačio na Fejsbuk i izazvao brojne reakcije. Ljudi su tražili iste fotografije sa svojim preminulim rođacima, pa sam rešio im ponudim svoje usluge.

Da li misliš da su ove fotografije neuskusne?

Ne želim da preterujem. Mislim da su kvalitetne i nisu neukusne. Dešavalo se da me ljudi teraju da na njih dodajem nekakva srca i šljokice. Rekao sam im da ne želim to da radim jer je to onda čisto izazivanje pažnje. Ne radim fotografije za ljude koji žele da privuku pažnju na sebe, to je neuskusno.

Zašto su preminuli na tvojim fotografijama providni i deluju kao duhovi?

Napravim da izgledaju transparentno i sa sunčevim zracima ok njih da bi izgledali kao anđeli. Providni su jer njihovo telo više nije na ovom svetu. Ne čini ih njihovo telo posebnim, već duša. Deluju anđeoski i to je njihova suština. Ne pokušavam da vaskrsnem preminule, već da odam počast suštini te osobe.

Da li veruješ u duhove ili anđele?

Nisam religiozan. Verujem u Boga. Verujem da je naše telo školjka. Kada umremo ono je kao kutija od pice – izvadiš picu iz nje i ona više nema nikakvo značenje. Ono što nas čini onim što jesmo je naša duša, naš duh. I ponekad taj duh može lutati okolo određeno vreme.

Ko su tvoji klijenti?

Različiti ljudi, dosta njih čine roditelji čija su deca preminula, ponekad i braća i sestre. Najčešći su oni koji dobiju bebu pa žele da se ona nalazi na istoj slici sa bakom i dekom koji nisu živi. Čest primer je fotografija na kojoj baka sa neba gleda svoje unuče.

Kako se osećaš otkad si čuo da je Diti uhapšena?

Kada se to desilo, postalo je katastrofa. Ljudi pričaju da je to što radim morbidno. Nije morbidno, ne postoji ništa mračno tu. Ove fotografije se prave kako bi pokazale poštovanje prema mrtvima, uspomenu na preminule rođake. One poručuju: "Hej, mi znamo da ste vi uvek uz nas".

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Izgubite se u velikoj rezoluciji Brazila

Emerson Rosenthal — Tue, 26 Jul 2016 14:26:00 +0200

10328x7760 - A 10K Timelapse Demo/ SCIENTIFANTASTIC na Vimeo.

Da bi prikazao neverovatnu moć PhaseOne IQ180 kamere, tajmlapser i fotograf Džo Kapra, poznat i kao Scientifantastic, morao je u neku ruku da postane i hirurg. 10328x7760 - A 10K Timelapse Demo je baš takav kakav zvuči: tajmleps video koji se sastoji od fotografija u rezoluciji većoj nego što vaš kompjuter može da podnese. Pogledajte ovo preko celog ekrana. Ozbiljno.

"Snimci su nastali od 4K i 8K fotografija koje sam radio u Rio de Ženeiru za velikog proizvođača elektronike", napisao je Kapra u opisu videa. "Svaki snimak se sastoji od više stotina pojedinačnih fotografija, od kojih svaka ima neverovatnih 80 megapiksela. Za svaku od njih okvir iznosi 10328x7760 pixels". Kaprin video počinje snimcima na 14 odsto raspona kako bi se uklopio u 1920x1080 rezoluciju, što je maksimum za većinu ekrana danas. Potom zumira na 50 odsto, a zatim nastavlja ekstremnim zumom do pune rezolucije od 100 odsto raspona - rezultat: izgleda dobro koliko i kod većine najmodernijih HD kamera.

"Želeo sam da pokažem nekoliko stvari ovim demom", objašnjava Kapra. "Prvo, ekstremnu rezoluciju ove kamere. Drugo, neverovatnu fleksibilnost koju ova rezolucija pruža u postprodukciji. Bukvalno možete dobiti od 8 do 10 fotki u rezoluciji 1920x1080 u samo jednom slikanju. Takođe, jednim udarcem dobijate i 5-6 solidnih 4K fotografija". Uz minimalno obrađivanje kontrasta, pooštravanja i podešavanja saturacije, ovi snimci predviđaju rezoluciju kakvu do sada nismo videli. 4K?Razmislite opet. Budućnost je u još većoj rezoluciji nego što možemo da zamislimo.

Pogledajte 10328x7760 - A 10K Timelapse Demo iznad, a u predivnim detaljima uživajte u nastavku

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Bezbrižna leta 80-tih na Novom Beogradu

Srđan Veljović — Tue, 26 Jul 2016 08:52:00 +0200

Novi Beograd je danas jedna od opština gde kulja biznis, gde japiji ne stižu da podignu glavu sa telefona, banke, tržni centri, osiguranja, velike kompanije - sve to se u jednom trenutku slilo u NBG, preko mosta, u blokove, kod Sava Centra, kod Hajata. Blok 45 je čini mi se uvek bio i ostaće zauvek egzotika Novog Beograda. Zajeban, siv, sa onim fenomenalnim zgradama gde ne znaš kuda da kreneš, tramvaji kojima putuješ zauvek od 45og do Slavije. Ukratko, Novi Beograd je fascinantan. Seli smo sa fotografom Srđanom Veljovićem koji je sa Novog Beograda. Osamdesetih je počeo da fotografiše kada je imao 15 godina. Srđan je ovih dana odlučio da izvadi, kako je sam rekao, 'čađave klinačke fotografije od pre 30 godina'.
Ovo su fotografije iz kraja, snimljene tokom osamdesetih, kada je Novi Beograd u stvarno bio najveće gradilište u Evropi, uglavnom leti, kada se kupalo na Keju i Međici, Savi. Blejalo se i pecalo. Nije bilo gužve, prošao bi poneki maestral 18 i Tomos 4, neki čamac na vesla.
Od prvog samostalnog letovanja, do večernjeg boksa u bloku, podrške, ljubavi, škole, muvanja. Divan je ovaj Novi Beograd.
Pogledajte fotografije:

Kada te ožive posle predoziranja opiodima

Anonimni autor, ispričano Allison Tierney — Tue, 26 Jul 2016 07:59:00 +0200

Nalokson, na fotografiji iznad, je lek koji poništava efekte prekomerne doze opioda. Fotografija: Flickr korisnik Governor Tom Wolf

Nalokson, spasonosni protivotrov za predoziranje opijatima, postao je neophodno sredstvo u kanadskoj krizi opioda koja je dostigla nivo opasnosti po nacionalnu zdravstvenu zaštitu. Međutim, njegova dostupnost varira od provincije do provincije. Ontario je nedavno postao tek treća kanadska provincija – posle Alberte i Britanske Kolumbije – u kojoj taj lek može da se uzme u apoteci. Iako je ovo korak u dobrom pravcu za Ontario, ne znamo koliko je kriza sa opiodima u ovoj provinciji ozbiljna , zbog nedostataka statističkih podataka o predoziranjima i smrtnim slučajevima u proteklih nekoliko godina.
Međutim, potentni sintetički opiod fentanil, koji je jači i od heroina i od morfijuma, pronađen je i u mnogim drugim opojnim drogama , i to ne samo u Ontariju, već i u provincijama na zapadu, koje su postale epicentar krize opioda u Kanadi. Ali u Ontariju, iako je nalokson od juna dostupan u apotekama i besplatan je, i dalje je namenjen samo onima koji su uzimali ili uzimaju opijate, ili imaju prijatelja ili člana porodice koji to čini.
Da bismo bolje shvatili kakvu ulogu nalokson ima u rešavanju krize opioda, VICE je razgovarao sa ženom u srednjim dvadesetim godinama, koja je pre manje od godinu dana oživljena injekcijom naloksona koju joj je dala prijateljica. Od tada se očistila uz pomoć suboksona, i poslednja četiri meseca ne uzima heroin:
Od 2012. sam povremeno uzimala heroin. Prošle godine je postalo baš loše. Ranije sam bila u stanju da prestanem, ali prošle godine, pred zimu, kada sam se skinula, postalo je mnogo gore i teško sam se izborila s tim.
Nisam se baš uklapala u kliše o narkomanu: nisam imala nesrećno detinjstvo, nikada nisam upadala u nevolje, nikada nisam morala da odlazim u ozbiljne ekstreme da bih se ufiksala. Studirala sam ozbiljan fakultet dok sam bila zavisna o heroinu. Uvek sam imala kancelarijske poslove, plata mi je uvek bila iznad minimuma. Ženstvena sam: nikada ne izgledam aljkavo. Ali to je samo izgled – pretpostavljam da sam samo naizgled delovala normalno.
___________________________________________________________________________Pogledajte VICE Srbija film Vikend ratnici

___________________________________________________________________________
To moje predoziranje mi je bilo jedino u životu. Generalno, uvek sam uzimala manje količine, za početak, i kada vidim da je sve u redu, uzela bih još jedan fiks heroina, ako mi je bilo potrebno još. Nikada ne bih uzela sve odjednom; uvek bih prvo uzela malo da ga proverim i budem sigurna da je u redu. Nisu svi moji prijatelji tako postupali. To sam radila da bih bila bezbedna – možda to nije najbolji način da se uradiš, ali meni je bilo dovoljno dobro.
Sedela sam kod jedne prijateljice i pijuckale smo, malo piva i vina, ali svakako nisam bila odvaljena, ili nešto slično. Večeri se bližio kraj, i htela sam da uradim još malo heroina pre nego što odem kući. Otišla sam u kupatilo i uzela malo, i kao i obično, nisam želela da preterujem. Mislila sam da nisam preterala. Uzela sam onoliko koliko sam mislila da je dovoljno da se malo popravim i da se odvezem kući. Naravno, vrata su bila zatvorena i zaključana, i niko nije primetio. U toj kući je bilo samo dvoje mojih prijatelja, i ja im nisam rekla da ću to da uradim. I to je bilo to.

Fotografija: Flickr korisnik Weeler Cowperthwaite
Samo se sećam da sam se probudila. Čim sam se probudila, znala sam šta se dogodilo, ali nisam znala koliko dugo sam bila u nesvesti. Očigledno dovoljno dugo da oni pomisle, „Šta se dešava"? Izgleda da se u jednom trenutku mojoj drugarici pripiškilo, i da je pomislila da sam se isuviše dugo zadržala u kupatilu. Onda je neko provalio vrata i našao me onesvešćenu na podu. Moja prijateljca koja je imala komplet za prvu pomoć, zato što je već bila na metadonu, mi je dala nalokson, i mislim da mi je dala dve doze.
Moj diler je uvek imao komplete kod sebe, ali ja ih nikada nisam imala. Da sam bila sama, kao što se često dešavalo kada se drogiram, ne bi bilo načina da se spasim. Nije bilo trenutka između fiksa i onesvešćivanja. Što se mene tiče, igla je još mogla da bude u mojoj ruci.
Možda bih se probudila posle predoziranja – ima slučajeva kada kljucneš, to je kao da si zadremao. Ponekad ne znaš da li si overio ili si zadremao do tačke gubitka svesti. Kada god bih zadremala, nikada nisam pomislila, O sranje, baš ću da se onesvestim, zato što je to deo omamljivanja. Više puta bih zadremala na desetak minuta i bila bez svesti, a onda bih otvorila oči i videla da i dalje sedim u istom položaju. Tako da je veoma teško reči da li si overio toliko da ti je neophodan nalokson.
To je bio jeziv trenutak panke za mene. Nisam mogla da verujem da sam svoje prijatelje stavila u poziciju da moraju to da rade u svojoj kući – čak ni na javnom mestu gde bi potencijalno mogli da me ostave, već u njihovoj kući. Da se nešto dogodilo, pozvali bi ih na odgovornost. Moja prijateljica koja me je oživela je delovala veoma uplašeno.
Iako se to dogodilo u društvu prijatelja, ja sam se skoro uvek drogirala u samoći. Kada bih uradila šemu s dilerom, otišla bih u kupatilo i to obavila sama. Većinu puta sam to radila sama. Radila sam to sama pre nego što bih otišla na neko okupljanje. To nije stimulant za koji je potreban razgovor. To je veoma usamljenička droga. To je nešto što želiš da radiš sam, i nemaš problem da to radiš sam. Nikako ti nije dosadno kada to radiš sam. Veoma je prijatno kada to tako radiš; ja svakako ne bih oklevala da to radim sama.
Kada se nađeš u situaciji da se baš onesvestiš, nikada ti ne padne na pamet, Hej, možda bi trebalo da uzmem nalokson. Fizički ne bi bio u stanju sam sebi da ga daš – nema trenutka između. Mora da bude prisutan neko drugi, koji zna za nalokson i ima ga, ali kada se drogiraš sam, ko će da bude tu? Sam si.
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Masturbiranje pred cimerima

Kat George — Tue, 26 Jul 2016 08:06:00 +0200

Švorc sam i živim u Njujorku, što znači da se odsustvo privatnosti ili ličnog prostora podrazumeva. Ali mnogo bi mi u životu lakše palo kad na mene kine beskućnik ili mi neki lik u špicu u podzemnoj protiv moje volje nabije svoju erekciju u donja leđa kad bih mogla da odem kući, paradiram po stanu gola i pevušim koju god pesmu Roba Tomasa da se pretvaram da ne volim u javnosti, lišena stida i saznanja da neko može da me čuje. Ali ne mogu, jer živim samo sa išmirglanim parčetom iverice između mene i mog cimera. Moji zidovi su tako tanki da se ponekad pitam da li bih uspela da ih probijem pesnicom — a ja sam devojka koja ne može da uradi nijedan sklek na kolenima a da je ne izdaju ruke. Ali to što sam prisiljena da živim tako blizu cimera postaje ozbiljno smaranje kad dođe vreme da se malo seksualno opustim.
Kad živite sa nekim na tako skučenom prostoru to znači tri stvari: redovno ćete namirisati njegova govna, u nekom trenutku ćete videti njegovu stidnu dlaku u kadi i definitivno ćete ga čuti tokom seksa. (Naročito ako sam vaš cimer ja, koja voli "izražajno" kresanje.)
Ne smeta mi kad me drugi ljudi čuju tokom seksa. Štaviše, jednom delu mene se to i sviđa. To je verovatno isti onaj deo mene kojem ne smeta da kenja u javnom toaletu i cilja direktno u centar šolje kako bi izazvao najglasniji pljusak u vodu i naterao sve u susednim kabinama da im bude stvarno, stvarno neprijatno i da se zgroze. Ali uprkos mom otvorenom egzibicionizmu u tim situacijama, nije mi ugodno da masturbiram kad nisam sama u kući.
Brinem se da će moj cimer čuti zujanje vibratora, stenjanje uvrnutih lezbejskih pornića koje volim da gledam ili moje sopstveno uzbuđeno dahtanje. Da izađem iz svoje sobe sa tipom posle seksa i zateknem tamo cimera, znajući da je sve čuo, ne bi mi uopšte bilo neprijatno. Zašto mi je onda toliko neugodno da me čuje kako zadovoljavam samu sebe?
Možda se samo radi o anatemi koja prati žensku masturbaciju. Nisu vas vaspitali da otvoreno pričate o tome, čak ni na časovima seksualnog vaspitanja (bar mene nisu). I ne pada mi na pamet nijedan tinejdžerski film u kojem devojku uhvate kako se dira i posle toga uslede urnebesne vragolije, ali zato postoji pregršt onih u kojima su momci prikazani kako se besramno samozadovoljavaju. Ili sam možda samo veća puritanka nego što sam mislila.
Isprobala sam nekoliko različitih stvari da bih olakšala sebi postupak, na primer, isključila zvuk pornića (zbog čega su mnogo manje seksi), nosila slušalice (što mi onemogućuje da ocenim koliko sam sama glasna) i apstinirala (haha, LOL, nikad ne uspe). Masturbiranje dok je prisutan cimer je teško. Naročito zato što je on jedina stvar koja se nađe između vas i lavaboa u kom treba da operete svoj dildo kad ste završili.
Ovo je ozbiljan problem sa kojim ću se mučiti sve dok ne budem imala dovoljno novca da živim sama, kada ću iskoristiti svoju slobodu da masturbiram svuda po kući, i to gola golcata. Do tada, sve sugestije su dobrodošle.
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Pitali smo 21-godišnjeg milionera sa Novog Zelanda kako da se obogatimo

Beatrice Hazlehurst — Tue, 26 Jul 2016 13:06:00 +0200

Dvadesetjednogodišnji milioner Džejmi Biton je završio Harvard
Ako cmizdriš u kinesku supu za rezancima kupljenu na akciji, pitajući se kako da priuštiš stan sa platom slobodnjaka, imaš sreće. Iako postoji opšta saglasnost da su milenijalsi u priličnom sranju što se tiče para, ovaj klinac je definitivno izuzetak. U 18. godini, Džejmi je bio brucoš na Harvardu i pokrenuo kompaniju Krimson Konsalting. Sada je najbogatiji dvadesetjednogodišnjak na Novom Zelandu koji je sam zaradio pare.
Dok je išao u srednju školu na Novom Zelandu, Biton je počeo da primećuje silnu želju među isuviše revnosnim roditeljima da im deca iz privatnih srednjih škola odu na studije na neki od elitnih Ajvi Lig univerziteta. Džejmi se prešaltovao sa prirodnih nauka na ekonomiju, i od tada je nakupio oko 40 miliona dolara time što im to i obezbeđuje.
Krimson Konsalting je sada internacionalna kompanija koja podučava klince kako da se upišu na najbolje fakultete. Kada sam ga pozvala, Džejmi je i sam bio u Bostonu i završavao Harvard. Zamolila sam ga da nam otkrije neke od tajni svojih uspeha.
OTKRIJ PROBLEM I REŠI GA
Kada je reč o poslovnom poduhvatu, moraš da rešiš neki stvarni problem. Potreban ti je specifičan problem koji pogađa neko specifično tržište. Posle toga, sama ideja više nije toliko važna, već se više radi o sticanju saznanja i njihovoj adaptaciji. Ako si zapeo za neku ideju za koju misliš da je izuzetna, ali niko ne veruje da će upaliti, moraš da budeš spreman na promene. U isto vreme, shvati da neće svi biti presrećni time što radiš. Pripremi se na negativne reakcije i ignoriši sranja, usredsredi se na sopstveni doprinos svetu.
NE POTCENJUJ OBRAZOVANJE
Ljudi daju primer Zakerberga ili Gejtsa, u smislu, „vidi kako su oni dobro prošli, a napustili su studije". Meni je to apsurdno, jer prvo, oni su bili primljeni u izuzetne institucije. Koncepcija da možeš da budeš uspešan bez formalnog obrazovanja je u veoma opasnoj zoni. Bilo kakva obuka je ključna za uspeh, dok je nedostatak obuke rizičan. Imaj široka interesovanja i gledaj da uvek napreduješ – i kao predvodnik i kao učenik. Takođe, ako započinješ neki posao, ili prikupljaš kapital, moraš da budeš vešt u finasijama i računovodstvu. Dovoljno ti je bazično razumevanje da shvatiš šta se događa u svetu. Svet pokreću brojke.
UVEK RAZMIŠLJAJ TRI KORAKA UNAPRED
Što se tiče finansijskog tržišta, akcije se prodaju dobro ili loše na osnovu parametara ponude i potražnje, i pretpostavki o vrednosti nekog posla. Novac na berzi zarađuješ tako što nađeš neki drugačiji ugao. Moraš da nađeš deo slagalice koji niko drugi ne vidi, i da se usredsrediš na njega. Uzmimo za primer lanac video klubova Blokbaster: oni su propali zbog kompanija kao što je Netfliks. Bilo je mnogo neverovatno pametnih investitora koji su kupovali akcije Blokbastera, čak i kada je bio na dnu, zato što su neprestano procenjivali kako će se stvari odvijati u budućnosti.
ODRŽAVAJ RAVNOTEŽU
Bez ravnoteže ćeš poludeti. Ja sam odrastao u porodici sa tatom Kinezom i mamom Evropljankom, pa imam taj intenzitet Istoka i ravnotežu Zapada. Lako je zaboraviti da se uči i kroz druženje s ljudima, tako razvijaš veštinu komunikacije.
IZVLAČI POUKU IZ SOPSTVENIH NEUSPEHA
Stvarno sam želeo da budem glavni baja u školi, ali zapravo nisam znao šta je vođstvo. Zato mislim da sam u srednjoj školi baš uprskao. Otkrio sam da ne mogu dobro da upravljam brodom ako sam okružen ljudima sličnim sebi – veoma intenzivnim i usredsređenim. Slabost mi je bila u tome što sam pomagao ljudima kojima je bila potrebna motivacija. Sada shvatam da mi u srednjoj školi ličnost nije bila pogodna za vođstvo, i morao sam da se prilagodim. Za mene je to neprestani lični razvoj.
RADI NENORMALNO NAPORNO
Sat uvek otkucava. Ja sam veoma takmičarski nastrojen. Ja sebe definišem neprekidnom potrebom da pred sebe stavljam izazove i nikada ne odustajem. Elon Mask (tvorac PejPala) je rekao: „Ako moj tim radi 80 sati nedeljno, a tvoj tim radi 40 sati nedeljno, mi ćemo posao obavljati dvostruko brže od vas". Mislim da je ključ uspeha u kombinaciji ignorisanja te buke i u prekovremenom radu. Budi agresivan.
ZAJEBI GESLO „NEMOJ DA ŠTRČIŠ"
U srednjoj školi sam uvek prečesto remetio status kvo. Uvek su mi govorili, „uspori malo", ili „smiri se, ne uzimaju toliko mnogo predmeta". Već sa 14 ili 15 godina sam počeo da posmatram učenike, što me je kasnije navelo da osnujem Krimson. Da sam imao više vere u sebe, mislim da bih osnovao Krimson i pre više godina, i da bismo danas dogurali mnogo dalje. Definitivno sam podlegao pritisku mišljenja da je besmisleno osnivati kompaniju dok još ideš u srednju školu. Taj sindrom, „nemoj da štrčiš", određuje sudbinu toliko mnogo ljudi. Sada sam svestan te štetne retorike, ali u ono doba nisam bio toliko siguran u ono što vidim, pa sam dugo čekao. Nemoj to da radiš. Ne traći energiju brinući se oko toga što previše talasaš.
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Na robiji od četrnaeste godine

Marc Bookman — Tue, 26 Jul 2016 08:00:00 +0200

Kriminalističke priče zadovoljavaju našu potrebu za pravdom samo ako tokom raspleta usledi prigodna kazna za počinitelje. Ali kad zločin i kazna nisu uravnoteženi, ostajemo uskraćeni za saglasje koje bismo želeli da vidimo. To važi i za priču koja sledi.
Devetog oktobra 1979. godine, Tomas Beitler je u trećoj smeni svratio do prodavnice po cigarete i sok. Fort Wayne prodavnica u Pitsburgu radila je 24 sata dnevno, a ovaj poštar u trećem kolenu stigao je do nje nešto posle pola četiri ujutru – praktično u isto vreme kad i četrnaestogodišnji Riki Olds i njegov prijatelj Tod Alen. Par minuta kasnije, Beitler je ležao mrtav posle ranjavanja vatrenim oružjem. Mesec dana kasnije, Olds i Alen su uhapšeni i više nikad nisu izašli na slobodu. Trideset šest godina kasnije, Olds i dalje plaća cenu zato što je kao tinejdžer ostao na ulici umesto da spava.
Dva dečaka slučajno su se srela te kobne večeri. „Trebalo je da odem da prespavam kod bake," seća se Olds, „ali čim sam izašao iz kuće, naišao sam na njega."
Olds danas opisuje svoj odnos sa Alenom kao tipično mladalačko obožavanje starijih. „Bio je dobar u basketu, znao je sa devojkama, umeo je da igra, umeo je svašta što ja nisam." Ali u neku ruku, Alen je imao mnogo teži životni put, večito na relaciji Pitsburg-Detroit. Oca nikad nije poznavao, očuh koji ga je tukao živeo je u Mičigenu, a majka mu je umrla pre dve godine. Sa šesnaest godina, ostao je sasvim sam.
„Znao sam da je teško živeo," seća se Olds. „Nekad bih ga uvodio kod mojih, da prespava na podu ili u krevetu... Praktično sam ga hranio."
Dva prijatelja prešla su preko Alegeni mosta u Šestoj ulici i odvezli se autobusom do Homvuda, gde su naišli na starije društvo. Među njima je bio Alenov stariji brat Leri, čiji je osamnaestogodišnji drug Klod Boner vozio kola. Njih četvorica su svratila u bar na Liberti aveniji, gde je Olds zaustavljen na vratima kao maloletan.
Kasnije na suđenju, pitali su ga šta je radio dok su mu prijatelji pili u baru. „Čekao sam ispred," posvedočio je.
Par sati kasnije, Alen i Olds su jeli hotdog na Aveniji Pen, gde su ponovo naleteli na Bonera. On se vraćao na Nort Sajd, pa ih je odbacio. Tokom vožnje, Olds se požalio da je gladan, pa su svratili do jedine prodavnice koja je u to vreme još radila.
Dok su dečaci izlazili iz kola, Alen je rekao, „Sad ću da im zveknem radnju."
„Ma važi," odgovorio je Olds.
Šta je značio taj odgovor, pitao ga je advokat tokom suđenja. „Bio sam sarkastičan, nisam mislio da će stvarno da pokuša pljačku," rekao je Olds u svedočenju, dodavši da ne bi bio prvi put da se Alen tako šali. Olds je otišao u rafove po čips; Alen je čekao kod pulta. Olds je prišao, platio čips, i nasmešio se kad mu je prodavac rekao da pazi da ne prosipa po sveže očišćenom podu. Video je kako Alen izlazi iz radnje u stopu sa poštarom Beitlerom. „Vidimo se posle," dobacio je Oldsu.
Nekoliko sekundi kasnije, Olds ga je video kako upire pištolj u poštara. Na suđenju, njegov advokat fokusirao se na ovaj trenutak:
P: Šta si uradio, kako si reagovao na taj prizor?
O: Okrenuo sam se i otrčao.
P: Zašto si se okrenuo i otrčao?
O: Video sam pištolj, nisam hteo da me umeša u oružanu pljačku.
Svedok ubistva koji je prilazio radnji upravo kad se začuo pucanj naveo je da su bili prisutni samo „tamnoputi muškarac i beli muškarac". Riki Olds je već pobegao.
Boner je takođe čuo pucanj, pokrenuo automobil i umalo pregazio Oldsa koji mu je mahao da stane. Alen je dotrčao za njim i takođe uskočio u kola. Boner je na suđenju preneo razgovor između dečaka koji je usledio:
P: Kad su ušli u vozilo, ko je šta rekao?
O: Tod je rekao „Zbog tebe sam morao da ga roknem," a Riki kaže „Nisi, nisi". Tod kaže „Kad sam izvukao utoku, trebalo je da mu uzmeš novčanik..." i onda opet kaže da je trebalo on da mu uzme novčanik kad ovaj potegne.
P: Šta je Riki na to rekao?
O: Ništa, samo je ponavljao „ne, ne."
Boner je vozio kući zaobilaznim putem – „zbog policije", posvedočio je kasnije – a dečake ostavio u blizini Oldsove kuće. Kod sebe su imali samo kesicu čipsa koju je Olds kupio – Alen je otrčao bez novčanika svoje žrtve.
Kada su dva tinejdžera mesec dana kasnije bila privedena zbog Beitlerovog ubistva, novine su pisale o „Mladićima sa Nort Sajda" optuženim da su ubili „čoveka iz Milvejla". Ovako sročeni naslovi svakom žitelju Pitsburga saopštavali su da su deca bila crna a njihova žrtva bela. Na suđenju, kad je tužilac zatražio od patologa svedoka da navede visinu i težinu žrtve, ovaj je izjavio da je u pitanju bio „dobro građen, dobro uhranjen muškarac bele puti."
Olds i njegova majka sećaju se porote od dvanaest belaca koja je posle iznetih dokaza i pet sati većanja donela odluku. Predsedavajuća je izašla da pita sudiju da li im je na raspolaganju presuda trećeg stepena ako žele da Oldsa okrive samo za pljačku i saučesništvo; rečeno joj je da mogu da donesu kakvu god presudu smatraju za prigodnu. Ali porotnici ipak nisu razlikovali stepen krivice Alena i Oldsa – oba dečaka osuđena su za drugostepeno ubistvo.
„Sve što mogu da uradim je da pišem komisiji za pomilovanja." – sudija Semjuel Štraus

Slučaj Rikija Oldsa je jedan od nekoliko hiljada koji se ponovo razmatraju od kako je Vrhovni sud SAD izmenio stav Amerike prema kaznama za maloletna lica. Neurološka istraživanja mozga u razvoju potvrdila su ono što je svaki roditelj znao: deca su sklona nepromišljenom ponašanju, bez ikakvog razmatranja posledica. Ovi zaključci, iza kojih stoje vodeći svetski stručnjaci za medicinsku psihologiju, citirani u mnogobrojnim zakonskim aktima, doveli su do novog, manje drakonskog sistema za kažnjavanje maloletničkih zločina.
Vrhovni sud SAD je 2005. godine zabranio izvršenje smrtne kazne nad maloletnicima, a 2010. izricanje doživotnih kazni za sve maloletnike osim onih osuđenih zbog ubistva; 2012. je ovu odluku preinačio tako da se primenjuje bez izuzetka. Prošlog januara, doneta je odluka da se slučajevi lica nepovratno osuđenih u maloletnom dobu moraju ponovo uzeti u razmatranje.
To praktično znači da nekadašnji tinejdžeri koji služe doživotnu robiju dobiti novu priliku; neki od njih mogu da se nadaju oslobađajućim presudama. Ova odluka Vrhovnog suda SAD pokrenula je retrospektivno razmatranje krivičnih slučajeva zatvorenih pre više decenija, kao i sudbina zaboravljenih dečaka i devojčica koji su to vreme odslužili u zatvoru. Riki Olds je jedan od njih.
Tokom izricanja kazne 1981. godine, Olds nije mogao ni da zamisli ovakav ishod. U ono vreme, doživotna robija bez mogućnosti pomilovanja bila je propisana kazna u Pensilvaniji za sve slučajeve teškog ubistva. To je dovelo sudiju Semjuela Štrausa u nevolju. Ovu kaznu je već izrekao Todu Alenu, ali osetio je „nelagodu" suočen sa zakonskom obavezom da na isti način kazni Olds, „sporednog saučesnika" u ovom zločinu. Štraus je znao da nema izbora – porota je donela pravosnažnu presudu. Pa ipak, zamolio je javnog tužitelja da proba da sklopi nagodbu sa odbranom i ponudi im blažu kaznu, iako je suđenje već bilo završeno i vreme za nagodbe odavno prošlo.
Državni tužilac Robert Kolvil odbacio je ovu molbu. „Zahtev nije samo neobičan, već apsurdan," rekao je za Pitsburg Pres te godine. „Porota se odlučila za drugostepeno ubistvo svesna da ta presuda povlači doživotni zatvor, nije na meni da menjam tu odluku. U ostalom, u ovoj državi se doživotna obično i ne služi do kraja života. Uz dobro vladanje, osuđeni mladić mogao bi da izađe za 17 godina, možda i mnogo brže."
Kolvil, javni tužilac Alegeni okruga od 1976. do 1997, sigurno je znao da nije u pravu: od sredine sedamdesetih, ni jedna kazna doživotne robije u Pensilvaniji ne uključuje zakonsku mogućnost pomilovanja. Takođe, u uputstvima upućenim poroti sudija nije pomenuo da bi za drugostepeno ubistvo morala da usledi doživotna kazna.
Tokom izricanja kazne, tužilac se izjasnio po pitanju zahteva sudije za nagodbu: „Svesni smo da je za časni sud bila problematična razlika u stepenu umešanosti počinitelja i saučesnika." Dalje je izneo stav da se nada da će u budućnosti zakonodavci ovlastiti sudije da izriču blaže kazne u ovakvim slučajevima, ali Štraus nije bio zadovoljan. „Bezveze sad pričamo o tome," odgovorio je sudija.
Istakavši da nije „vlastan u izboru kazne koju će izreći", Štraus je osudio Oldsa na „propisan zatvor u periodu jednakom prirodnom životnom veku osuđenika", i dodao da se nada „da će nešto ipak moći da se uradi u slučaju ovog mladog čoveka."
„Moram još jednom da istaknem, nema sumnje da je ovo bio užasan zločin i brutalno ubistvo, ali ovaj osuđenik je najmlađi od trojice umešanih. To mi je smetalo... no ipak, sve što mogu da uradim je da pišem komisiji za pomilovanja, a to ću svakako i učiniti u nadi da će mu posle određenog perioda odsluženja izaći u susret, odnosno skratiti mu kaznu u skladu sa olakšavajućim starosnim okolnostima."
Štraus je za kraj izrazio nadu da će „neki od hrabrih ljudi ovog okruga" podržati ovaj apel za pomilovanje van zakonskih okvira.
Državni odbor za pomilovanja u Pensilvaniji nije mogao da potvrdi da su takav dokument ikada primili. Pošto je Štraus umro 1995. godine, nemoguće je ustanoviti da li im je zaista pisao. Dopis na stranu, nema sumnje da je sudija bio zabrinut – na sedam strana dugom obrazloženju presude, čak osam puta je pomenuo koliko je Riki Olds bio mlad u tom trenutku. Nije navodio koliko je mlad bio u vreme hapšenja, kao da ga je bilo sramota da osudi četrnaestogodišnje dete da ostatak života provede iza rešetaka.
„Nema veze što nisam ubio poštara. Bolje bih i prošao da jesam." – Riki Olds

Dejzi Olds, Rikijeva majka, jasno se seća da joj je sin bio bistro dete. „Jednom sam ga vodila na pregled kod lekara, a on je umeo da pročita tehničke izraze na znakovima. I doktor se iznenadio kad je to video, pošto je bio tako mali." Ovo potvrđuju podaci iz škole: testovi inteligencije svrstali su Rikija među 10 odsto najinteligentnije dece u zemlji, a svi njegovi učitelji zabeležili su da je bio odličan učenik sposoban da brzo usvoji gradivo.
„Ali umeo je da pravi probleme", priznaje Dejzi. „Nije ispunio svoj potencijal. Dobre ocene je dobijao skoro bez truda. Kako da vam kažem... u to vreme su se pametnoj crnoj deci drugi podsmevali. Riki je tako naučio da krije pamet."
Ocene su počele da mu se kvare u sedmom razredu, a u osmom je Olds zamalo pao na popravni. U novom društvenom okruženju devetog razreda je završio na sudu za maloletnike – bio je umešan u uličnu tuču hladnim oružjem, razbio je prozor ciglom, ukrao devet dolara iz pekare u tržnom centru. Ipak, ova iskustva sa zakonom za maloletnike donela su neočekivanu prednost: sud ga je poslao u poseban program za nadarenu decu obližnje srednje škole, gde kažu da je dobro reagovao na teži nastavni plan.
A onda je bio uhapšen poslednji put.
U zatvoru, Oldsu je pamet tek donekle služila. „Vestern nije imao krilo za maloletne u ono vreme – stavili su me sa odraslima," priseća se danas. „Stražari su bili grubi, sve kao, to je onaj mali što je ubio poštara, ko ga jebe. Nema veze što u stvari nisam ubio poštara. Bolje bih prošao da jesam. Drugim osuđenicima je bilo smešno što sam završio na doživotnoj ni zbog čega. Nisam mogao da se uklopim među njima."
Zvanični zapisi Oldsovog zatvorskog iskustva ovo potvrđuju. Sa sedamnaest godina, 1982, nakupio je sedam disciplinskih prijava, uglavnom zbog protivljenja naredbama stražara, jednom i zbog tuče. Sledeća godina bila mu je tek nešto bolja, ali dalje je sa vremenom bilo sve manje i manje prekršaja. Takođe, Olds je retko pokušavao da porekne optužbe za disciplinske prekršaje. Kasnije je svaki put priznavao krivicu, kao da je razmislio o svojim postupcima i pokajao se.
„Često se dešavalo da izgubim strpljenje," kaže on danas.
Riki Olds je sa nepunih dvadeset godina muku mučio da ispuni beskrajne dane. Evaluacija iz 1984. na ovo jasno ukazuje.
„Individua je relativno mirna i donekle pasivna za zatvorenika koji toliko ima da odsluži. Visoko je inteligentan, najveći mu je problem motivacija. Spor je do tačke lenjosti. Možda ga treba uputiti na drugu instituciju gde bi mogao dalje da se obrazuje."
Većina ljudi Oldsovog nivoa inteligencije u to doba studira, ili već radi i razvija se u stvarnom svetu. Njemu ta vrsta luksuza nije bila dostupna. Život mu je bio pustinja ispunjena raznim institucijama. Morao je da nađe oazu da bi preživeo.
„Doživotna robija bez mogućnosti pomilovanja ne pruža priliku ni za kakvo ostvarenje van zatvorskih zidova, nikakvo pomirenje sa društvom, ostavlja samo beznađe." – Vrhovni sudija Entoni Kenedi

Daleko od toga da je Riki Olds bio prvi tinejdžer suočen sa drakonskom kaznom. Četrnaestogodišnji crnac Džordž Stini je 1944. godine optužen za ubistvo dve bele devojčice u rasno razdvojenom gradiću Alkoli u Južnoj Karolini. Suđenje je trajalo manje od tri sata, a krivim ga je proglasila bela porota posle desetominutnog većanja. Bio je previše sitan za električnu stolicu, pa su mu dali da sedne na bibliju da bi ga lakše pogubili.
Nepravdama u Stinijevom slučaju bavila se 70 godina kasnije Karmen Malen, okružni sudija, pošto je preispitala proces i taksativno navela sva prava koja su Stiniju bila uskraćena: nije mogao da podnese zahtev za promenu lokacije ili za produženje procesa, nije bila sprovedena nikakva istraga, niko nije osporio sastav porote, niko nije unakrsno ispitao svedoke.
Možda i najveća nepravda od svih bilo je oduzimanje tako mladog života. Malen piše:
„I pored svih razlika, Osmi amandman koji zabranjuje neopravdano okrutnu kaznu i Četrnaesti koji garantuje prava na pošten sudski proces važili su te 1944. godine baš kao što važe i danas. Osuditi četrnaestogodišnje dete na smrt je neopravdano okrutno."
Malen je naknadno poništila presudu u Stinijevom slučaju, zaključivši da su mu tokom suđenja bila uskraćena bukvalno sva građanska prava koja mu po zakonu pripadaju.
U vreme ove odluke, Vrhovni sud SAD je zabranio pogubljenja petnaestogodišnje dece odlukom u korist žalbe na proces sproveden 1988. godine. Ova zabrana je proširena na sve maloletnike 2005. godine u odluci povodom slučaja Roper-Simons. U obrazloženju odluke koje je formulisao sudija Entoni Kenedi, dat je odgovor na primedbu koju su iznele njegove kolege – da bi maloletnici, oslobođeni pretnje smrtnom kaznom, mogli iznenada da počnu da češće vrše ubistva. „Što se tiče stava o maloletničkoj smrtnoj kazni kao meri sprečavanja zločina, vredi istaći da je i kazna doživotne robije izuzetno snažna pretnja, posebno za mladu osobu."
Revolucija u maloletničkom pravosuđu mogla je da počne.
Zabrana izricanja smrtne kazne maloletnim licima povlačila je sledeće pitanje: ako je neustavno okrutno osuditi maloletnika na smrt, zar je bolje osuditi ga na doživotnu robiju? Ovo su dalekovido predvideli pravozastupnik Misurija i Antonin Skalija tokom rasprave u slučaju Roper-Simons:
Državni pravozastupnik: Pa mi... moramo pretpostaviti da mi... ako Sud odluči da su mladi izuzeti od... od smrtne kazne, da će zatim doći neko i tražiti da ih se izuzme od, recimo, doživotne zatvorske kazne.
Sudija Skalija: Sigurno da... Siguran sam da će se to desiti.
Pet godina kasnije, upravo ovo pitanje je ponovo izneto pred Vrhovni sud.
Pravnici koji se bave najtežim krivičnim slučajevima u Sjedinjenim Državama upoznati su sa izrekom koja glasi „smrt je nešto posebno". Ona potiče iz stava suda po slučaju Furman-Džordžija iz 1972. koji je privremeno obustavio izvršenje smrtnih kazni. Isti citat je naveden u više stotina slučajeva koji su usledili, kao opravdanje za primenu drugih pravila u slučajevima čiji ishod uključuje smrtnu kaznu.
Takva distinkcija ne postoji između doživotne robije i kazne od 40 godina, ili čak doživotne robije bez prava na pomilovanje. To bar nije bio slučaj sve dok se Vrhovni sud SAD nije izjasnio po ustavnosti osuđivanja maloletnih lica 2010. godine u slučaju Grem-Florida. Zauzeli su stav po kom „doživotna robija bez mogućnosti pomilovanja ne pruža priliku ni za kakvo ostvarenje van zidova zatvora, nikakvo pomirenje sa društvom, ostavlja samo beznađe."
Ovom presudom određeno je da država mora da obezbedi svakom maloletniku „razumnu mogućnost ukidanja kazne po osnovama rehabilitacije i prikazane zrelosti." Ipak, postojala je jedna značajna ograda: to ne važi za maloletnike optužene za ubistvo.
Riki Olds je uložio žalbu po osnovama odluke Vrhovnog suda SAD u slučaju Grem-Florida – on nikog nije ubio, dakle smatrali su da odluka važi i za njega. Apelacioni sud Pensilvanije ipak je naveo da je Olds osuđen za drugostepeno ubistvo, i da se na njega ne primenjuje navedena odluka Vrhovnog suda SAD. Okrutna ironija ležala je u činjenici da je mišljenje apelacionog suda izrekao Robert Kolvil, isti čovek koji je tri decenije ranije u svojstvu državnog tužioca rekao da bi Olds mogao da izađe za 17 godina, možda i manje.
Ali u to vreme, u čitavoj zemlji samo je 120 maloletnih lica služilo doživotnu kaznu bez mogućnosti pomilovanja u slučajevima nevezanim za ubistva, plus još 2,300 u slučajevima ubistva. Tek 2012. je Vrhovni sud SAD odlučio da primeni svoju raniju odluku i na ovu veću grupu povodom slučaja Miler-Alabama. Tom prilikom je uveden novi izraz u legalni leksikon, sličan ranije navedenoj mantri o smrtnoj kazni: on glasi „deca su nešto posebno."
Sud je, kombinujući teme iz prethodnih Roper i Grem slučaja, zaključio da su deca manje odgovorna za svoje postupke nego odrasli, pa sud mora da uzme u razmatranje godine osuđenika pre izricanja presude, posebno ako se radi o najtežim mogućim presudama.
Ovo nije značilo da je doživotna robija bez mogućnosti pomilovanja skinuta sa stola – tek da će ubuduće takve kazne biti „manje česte".
Za Rikija Oldsa, mišljenje suda o slučaju Miler je šansa kakva se pruža jednom u životu. Sročeno je kao da su baš njegov slučaj imali u vidu, jer se navode iste rezerve koje je izrazio sudija Štraus prilikom izricanja presude. „Takve obavezne kazne po svojoj prirodi sprečavaju sudiju koji ih izriče da razmotri starosno doba prestupnika i ostale propratne okolnosti za njega vezane," navodi se u obrazloženju. „Pod takvim ograničenjima, svako maloletno lice kažnjava se isto, imalo sedamnaest ili četrnaest godina, bilo počinitelj zločina ili saučesnik."
Još jedan aspekt ove odluke Vrhovnog suda SAD posebno je značajan za Oldsa. Pominju „velike poteškoće... u razlikovanju maloletnog lica čiji prestup odražava prolaznu nezrelost, i onu vrstu maloletnog prestupnika čiji je zločin odraz nepopravljive iskvarenosti." Drugim rečima, kažu da je nemoguće precizno proceniti u kakvu bi osobu mogao da izraste dečak od 14 godina. Da li je to lakše proceniti u slučaju čoveka od 51 godine koji je tri i po decenije života proveo u zatvoru?
„Kao, zar je moguće tako dugo živeti u zatvoru? Ljudi to teško shvataju." – Riki Olds

Kemp Hil, zastareli i prenatrpani zatvor u Pensilvaniji u kom je Olds služio, 1989. je izgoreo do temelja tokom trodnevnih nereda među zatvorenicima. „Sve što sam imao je tu izgorelo. Moja diploma iz srednje škole, sve moje fotografije... baka me je neposredno pre požara posetila pa smo se slikali, sve je to izgorelo."
Olds nije učestvovao u neredima, ali svi zatvorenici su morali da budu preseljeni pa se našao u legendarnom federalnom zatvoru Levenvort u Kanzasu tokom sledećih godinu i po dana. Tu je već bio u srednjim dvadesetim godinama, pa je svet počeo pomalo da se otvara. „Kad sam dospeo u Levenvort, kao da sam odrastao. Tu je bilo ljudi koji su čitali knjige, sa kojima se moglo pričati o stvarima van zidova," seća se.
Kad su ga vratili u Pensilvaniju, bio je odrasla osoba odlučna da okrene drugi list. „Zrelost jeste bila sa jedne strane, ali sa druge... već sam se prosto navikao na neke stvari koje bi me ranije iznervirale, počeo sam da ih očekujem." Upisao je dopisne kurseve na Univerzitetu Pitsburg, naučio osnove nemačkog, španskog, italijanskog jezika, kao i biologije, matematike, čak i književnosti u okviru programa pod imenom „Dramatična imaginacija". Nešto kasnije, završio je Powerpoint, Word, i Excel kurseve. Jedan od brojnih sertifikata koje čuva navodi da nije propustio nijedan čas aerobika koje je pohađao osam godina. Život mu je ispunjen koliko je god to moguće u zatvoru.
Disciplinske kazne više ne dobija. Poslednja mu je izrečena 2009. pošto je preglasno slavio pobedu svog tima u softbolu. Osam godina pre toga, ušao je u raspravu sa jednim od stražara povodom toga šta bi trebalo da uradi pošto je detektor metala reagovao na njegov kaiš. „Bio je to nesporazum na koji se nadovezala moja pogrešna procena," pisao je upravi zatvora. Priznao je krivicu u oba slučaja.
Olds će uskoro ući u četvrtu deceniju robije.
„Ovim ostalima, ja sam drevna starina," kaže on. „Ja se tako ne osećam, ali za njih sam antikvitet. I ja bih verovatno tako mislio u njihovim godinama. Kao, zar je moguće tako dugo živeti u zatvoru? Ljudi to teško shvataju."
„Nisam ni znao koliko toga još nosim sa sobom. Sad kad najzad postoji nada da ću izaći, mnogo mi je teže da robijam sa tom nadom." – Riki Olds

Čak i posle odluke Vrhovnog suda SAD u slučaju Miler, širom zemlje sudije su raspravljale da li bi zaista trebalo pružiti mogućnost pomilovanja osuđenicima čije su doživotne kazne izrečene u vreme kad su bili maloletni. Najzad, ovog januara je sudija Kenedi jednom i zauvek rešio to pitanje u slučaju Montgomeri-Luizijana, odlučivši da se svim nekada maloletnim osuđenicima mora pružiti prilika da dokažu da njihov zločin nije bio odraz „nepopravljive iskvarenosti". U slučaju da nije bio, mora im se vratiti nada u kakav-takav život van zidova zatvora." Marša Levik, jedna od osnivača Centra za prava maloletnika, savršeno je rezimirala utiske rekavši da je sud „prepoznao manjak humanosti u sistemu koji decu osuđuje da umru u zatvoru."
Vrhovni sud u odlukama povodom slučaja Miler i Montgomeri jasno tvrdi da doživotne kazne deci treba izricati izuzetno retko u najmanju ruku. Ali odrediti ko spada u tu majušnu mračnu kategoriju nepopravljivo iskvarene dece nije nipošto lako. Nekoliko država – među njima konzervativni Teksas, Vajoming, i Nevada – ukinulo je mogućnost izricanja doživotne kazne zatvora maloletnim licima nezavisno od prirode zločina. Neke druge države su rezervisale ovu vrstu kazne samo za najteže zločine; u slučaju Pensilvanija, ona se može izreći samo za ubistvo sa predumišljajem.
Stotine davno osuđene dece, danas odraslih ljudi, i dalje čeka da se države organizuju i revidiraju njihove slučajeve.
„U neku ruku je bilo lakše pre slučaja Miler," kaže Olds. „Imaš svoj život u zatvoru, i krckaš ga iz dana u dan, ne misliš na budućnost. Nemaš šta da misliš. Ali onda je naleteo Miler, i svo to strpljenje ode kroz prozor. Sad svi mislimo da ćemo se izvući. Mislimo o ulici. Nismo znali da će se sve ovoliko razvlačiti. Sve je počelo da me nervira, nisam ni znao koliko toga još nosim sa sobom. Sad kad najzad postoji nada da ću izaći, mnogo mi je teže da robijam sa tom nadom.
Njegova majka Dejzi ne može da odoli da misli o mogućnosti njegovog oslobođenja. Odluka u slučaju Montgomeri pokrenula je proces revizije kazni za 500 osuđenika u Pensilvaniji, pa bi Olds do kraja godine mogao da se nađe pred sudijom koji će imati ovlašćenje da ga oslobodi.
„Molila sam se da će taj dan doći, molila sam se sve ove godine," kaže njegova majka. „Svako dočeka svojih pet minuta. Mislim da je sad došlo Rikijevih pet minuta."
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Amerika se ne da, baš kao ni Brus Springstin

Eric Sundermann — Mon, 25 Jul 2016 14:54:00 +0200

Foto: Kevin Mazur/Getty Images
U februaru sam se obreo u rodnoj saveznoj državi zbog smrti u porodici. Poslednje večeri mog boravka u velikoj državi Ajovi — posle oko nedelju dana — izašao sam u bar sa starim prijateljem iz srednje škole. Bar se zvao "Gas Lamp". Bio je utorak. A svakog utorka u "Gas Lampu" održava se karaoke veče, sa živim bendom sastavljenim od četiri momka koji su verovatno zagazili u tridesete i koji, mogu samo da zamislim, rade neki običan kancelarijski posao koji nije previše uzbudljiv. Bar je bio prostran (bila je to, na kraju krajeva, Ajova), a kad smo ušli, bio je četvrtinu pun. Kupili smo par piva za po dva dolara i seli, očekujući da ćemo gledati kako se na binu penju neki bizarni likovi i raspevavaju od srca ali ne previše umešno. Vrlo brzo shvatili smo da je svaka osoba u baru redovan posetilac Karaoke večeri i da svaka od njih ima Svoju pesmu™. Svaka osoba je, verovali ili ne, bila neverovatna. Lik u prugastoj košulji i vrećastim kaki pantalonama izveo je verziju pesme "Is This It" od The Strokes zbog koje bi Džulijan Kazablankas bio ne samo ponosan, već i ljubomoran. Žena u duksu sa kapuljačom otpevala je "In the End" od Linkin Park i naterala masu da oseti prisustvo Svetog duha i zamisli se nad svojim postojanjem. Neki lik sa naočarima sa žičanim okvirom izveo je verziju "Say It Ain't So" od Weezer koja bi naterala Riversa Kuoma da pošalje DM. Bilo je naprosto magično.
Ali najbolji izvođač kojeg smo gledali u utorak na Karaoke večeri u "Gas Lampu" bio je stariji čovek, verovatno u šezdesetim, koji je, sa sve naočarima i sedom bradom, izgledao kao jednojajčani blizanac Džordža R.R. Martina . Popeo se na binu, delujući pomalo nervozno, i raširio dva svoja debla od nogu u visini ramena. Bend je krenuo da svira "Born to Run" Brusa Springstina, a Džordž (zvaćemo ga samo Džordž) ščepao je mikrofon obema rukama i iz sebe izbacio uvodni stih: " In the day we sweat it out on the streets of a runaway American dream." Imao je veličanstven glas — uspešno je dočarao prelepu grubost Bosa, zbog čijeg hrapavog zavijanja svaka osoba na planeti misli da može da zvuči baš kao on ako dovoljno bude stenjao. Džordž se zagledao u zadnji deo bara, istovremeno pevajući nikome posebno i svima nama. Negde na trećini pesme, odmah nakon što je kućni gitarista smuljao legendarnu saksofonsku deonicu Klarensa Klemonsa, Džordž je odbrojao: "1-2-3-4!", podigao pesnicu u vazduh, a potom završio poslednjim stihom — " Tramps like us, baby we were born to run !" — na ovacije gomile pripitih Ajovljana.
Džordž je sišao sa bine, prošao pored mene, a jedan od meštana mu je dobacio: "Čoveče, pa to je bilo sjajno." Ovaj je bio skroman. "Hvala", rekao je Džordž. "To mi je omiljena pesma."
I zato je Brus Springstin tako velika faca. Nju Džerzi se možda ne bi složio sa vama, ali, iskreno govoreći, gde god da se nađete širom ovih prostranih Sjedinjenih Država, uvek ćete negde naleteti na Brusa Springstina. On je otelotvorenje američke radničke klase. Peva o tome kako je kad dobijete sindikalnu člansku karticu i leti pijete pivo pored jezera, i zašto ti trenuci, koliko god trivijalni bili u velikoj postavci stvari, deluju tako životno i važno. Njegova muzika je nekomplikovana i prosta — to su rok himne zasnovane na bluzu i svako može da se identifikuje sa njima, bez obzira imaju li 18 ili 66 godina. On je saundtrek za montažnu sekvencu filma iz osamdesetih u kojoj lik doživljavala prosvetljenje dok trči prigradskim naseljem. On je F-16 koji leti iznad Super Boula posle intoniranja nacionalne himne. On je jakna od džinsa koju sam nosio sinoć dok sam gledao njegov nastup.
I kakva je samo ta noć bila: poslednje veče The River turneje i drugo u Barkli Centru u Bruklinu. Poslednjih nekoliko meseci su Brus i njegov dugogodišnji prateći bend The E Street Band na turneji izvodili dupli album iz 1980. godine The River, njegovu petu studijsku ploču i prvu koja se našla na vrhu Bilbordove liste. Jedini prethodni put kad ga je svirao uživo u celosti bilo je u novembru 2009. godine, ali ponovno izdavanje celokupnog materijala zabeleženog tokom dve godine koliko je potrajalo snimanje — sa preko dvadeset odbačenih pesama — u kolekciji nazvanoj The Ties That Bind: The River Collection, nateralo ga je da ponovo iznese album pred ljude.
"Sam zahvat ploče ne čini je uzgrednim poduhvatom", rekao je on Dejvidu Friku. "I čudna je to ploča. Završava se neobičnom notom sa 'Wreck on the Highway', u kojoj imate samo lika i njegova razmišljanja . I to je sve. Album počinje potragom za bliskošću i zajednicom, željom da otkrijete gde se to ukapate, a završava se likom u spavaćoj sobi, sa osobom koju voli i sopstvenim mislima."The River je jedna od Brusovih najbeskompromisnijih ploča — što, majko mila, govori nešto. On i bend napisali su je želeći da dočaraju žestinu i prljavštinu svojih živih nastupa, što je dovelo do takvih monstruma od pesama kao što su "The Ties That Bind", "Hungry Heart", "Crush on You", kao i dramatičnih balada poput "Fade Away", "Point Blank" i, mog ličnog favorita, "Drive All Night". Na bini sinoć, nakon što je koncert otvorio odbačenom pesmom "Meet Me in the City", Brus je rasprodatoj sali (i navodno rekordnoj poseti ) rekao da je The River bila "ploča o odrastanju". Početkom godine je za Rolling Ston izjavio da su uložili "bukvalno" sve što su imali u snimanje i na kraju morali da "jedu kikiriki". Isplatilo se biti gladan, pošto je rezultat, sada vidimo, postao legendaran.
Pomalo kao sâm život, zar ne? Ono zbog čega toliki ljudi doživljavaju Brusa kao svog nije nužno to što je njegova muzika revolucionarna (iako će mi neki zaluđenik sigurno objasniti koliko je to moje mišljenje pogrešno), već pre to što tačno zna kako da opiše život u ovom trenutku na način koji je prijemčiv i lako razumljiv — bez obzira da li je to "sada" 1980, 1992. ili 2016. U vreme kad je počinjao da snima The River, smešile su mu se tridesete i on od tada zauvek zna kako je boriti se sa neizdrživom anksioznošću nekog tih godina. Ova ploča očajnički želi bliskost sa ljudima, otelotvorujući lepotu Brusove muzike i koliko dobro ona uspeva da nas među sobom poveže. A opet je negde u njenoj pozadini stalno prisutan eskapizam — osećanje da se možda, samo možda, ako ove pesme budem pevao iz petnih žila, neću osećati tako usamljeno kao što se osećam kad ne pevam uz njih.
Kad ih svede na formu balade, zadržavši svoj gargantuanski glas kao primarni instrument, to stvara žudnju koja je istovremeno dobrodošla, ali i dalje beznadežna. Ne želimo da budemo sami. Želimo da budemo voljeni. I želimo da nam drugi kažu isto to: " I swear I'll drive all night just to buy you some shoes, and to taste your charms ", peva on u "Drive All Night". " I just wanna sleep tonight again in your arms ."
Nikad još nisam video arenu kao što je bila Barlijeva sinoć, a verovatno više nikada ni neću. Bos je svirao oko tri i po sata. Nakon što je odsvirao svojih 20 pesama sa The River, prihvatao je želje iz publike, prašeći favorite kao što su "Loose Ends" i "Trapped". U jednom trenutku je na binu popeo desetogodišnju devojčicu koja je napravila transparent sa rečima: "Umem da pevam ceo tekst pesme 'Blinded by the Light', a mogu to i da dokažem." Predao joj je mikrofon i, šta da vam kažem, dokazala je! Uzgred, ko se još seća da je Brus napisao "Blinded by the Light"?

Potom se bacio na medli hitova — odsviravši "Badlands" i "Thunder Road", pre nego što je odao poštu Princu ( ponovo) sa "Purple Rain", zatim "Born to Run", pa "Dancing in the Dark", "Rosalita", "Tenth Avenue Freeze-Out", odbradu "Shout" i onda, a zašto da ne, "Bobby Jean". Ljudi su plesali kao budale, zato što se to radi na koncertu Brusa Springstina. Svaka osoba znala je tekst svake pesme, jer tako nešto znate kad ste na koncertu Brusa Springstina. Niko se ničega nije stideo, jer tako nešto ne zatičete na koncertu Brusa Springstina.
"The River govori o protoku vremena", rekao je on pred kraj koncerta. "I o vremenu koje vam izmiče."
Uz Prinsovu smrt samo nedelju dana ranije i Brusovu predivnu obradu "Purple Rain" — najavio ju je rečima: "Još jednom, za prijatelja..." — nisam mogao da ne zastanem i zapitam se šta će se desiti kad se Bos jednom odjavi za svagda. A onda sam se setio jednog trenutka u ranijem delu koncerta, kada je sišao sa bine i na nju se vratio na rukama mase. Čovek je surfovao po masi! Sa 66 godina! Potom je plesao na bini, vrckao guzicom i terao kameru da zumira vrckanje njegove guzice. Brus je nezaustavljiv. Brus je život. Brus je večan. Srećni smo što je proveo ovih 66 godina na zemlji pružajući nam sve što ima i ne bih isključio mogućnost da će sa nama ostati najmanje još 66.
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Pojela sam 15 sladoleda za jedan dan i opet ću

Iva Parađanin — Mon, 25 Jul 2016 10:17:00 +0200

Fotografije: autorka
Kao što je već poznato, jedan sam od najgorih i najnavučenijih sladoled narkomana. Dan mi je nezamisliv bez doze fiksa od bar dve kugle. Količina varira u zavisnosti od trenutne debljine novčanika, emotivnog stanja i vremenske prognoze, ali već dugo sanjam isti san u kom ledenu poslasticu jedem za doručak, ručak i večeru. Odlagala sam ovu avanturu čekajući pravi razlog da je obistinim, i taj dan je konačno došao.
Na vrata je zakucao cmizdravi i gladni PMS, a drugi razlog je čak odobren i preporučen od dentalnog hirurga - operisani umnjak posle čijeg vađenja smete da jedete samo – sladoled. U strahu da ne ostanem gladna bacila sam se na posao. Probala sam 10 različitih ukusa sladoleda i koliko sam uspela da izbrojim oko 15 sladoleda, za jedan dan. Trudila sam se da izaberem ukuse koje do sada nisam probala, ali za neke klasike je uvek pravo vreme.
NA KUGLU

CRNA (ĐOKOVIĆ) ČOKOLADA I MALINA
Bezglutenski proizvodi cvetaju kod nas. Tako se u rafove sa sladoledom pojavila i crna "zdrava" čokolada. Kako sam očekivala potpunu bljuvotinu bez ikakvog mirisa i ukusa (kakva je za mene većina zdravih stvari), ovo me je poprilično iznenadilo. Čokolada ima gorkastu crtu i na trenutke evocira detinjstvo i dobru staru Menaž, ali ukus je pun i zadovoljavajuć. Kugla maline koju sam nadogradila na nju ga kiselkastim tonom dopunjuje koliko treba. Malina je skroz voćna, bez mlečnih primesa i čak sadrži zrnca voćke koja joj daju totalno prirodan ukus. Sve u svemu: lepo i osvežavajuće ali bi mlečna milka punjena malinom bila mnoooogoo bolji izbor.
BELA ČOKOLADA I DINJA
E ovo se zove čokolada! Masna, puterasta, moraš da zažmuriš kada je okusiš! Za razliku od nje, dinja je bila grozna. Da sam slabijeg pamćenja i da sam zaboravila šta sam naručila, ne bih se setila na osnovu ukusa. Sve što se osećalo bio je ljut i opor đumbir koji mi je peckao jezik. Ovaj ukus definitvno nije nešto što će mi popraviti raspoloženje, ali ću ga definitivno preporučiti bivšoj devojci svog dečka.

KUPINA I LAVANDA
Iako zvuči morski i egzotično, ovaj sladoled mi sem zanimljive boje koja se slagala uz haljinu nije pružio ništa. Ukus lavande je prejak, kupina se ni ne oseća. Sve vreme sam imala osećaj kao da ližem kesicu protiv moljaca koja stoji u ormanu.

STARI, DOBRI NA TOČENJE
Ovaj sladoled nije bio u planu jer sam mislila da je izumro. Međutim, šetajući Zemunskim kejom, ispred male mašine na točkiće stvorio se red od dvadesetak ljudi. Svuda okolo nalazili su se sanduci sa sladoledima pa je gužva bila siguran pokazatelj da ljudi čekaju nešto što je zaista dobro. Stala sam u red i strpljivo sačekala svoje točenje. Kada sam bila mala redovno sam posećivala Pelivan i jela ovakvu vrstu sladoleda, s tim što su tada postojala samo dva ukusa: preliv od jagode i čokolade na osnovu od vanile. Sada se u izboru našao i mango, kivi, a osnova je mogla biti šarena. Cena je bila prava sitnica s obzirom na količinu - mali sladoled je svega sedamdeset dinara. Ukus je bio fenomenalan. Jedino što me je iznerviralo bila je temperatura od 40 stepeni, pa sam bila primorana da sladoled pojedem brzinski bez preteranog uživanja jer se brzo topio. Oduševljena cenom i kvalitetom, uzela sam još jedan. Nakon šarenog ručka od čokolade i vanile, ukus manga je bio osvežavajuć i idealna stvar za užinu.
MASKARPONE MALINA SA PEČENIM PISTAĆIMA
Bledunjavo-roze boje, ovaj sladoled nije obećavao. Međutim već na prvi liz, nestala sam u drugu dimenziju. Ukusom preovlađuje karamelizovano mleko koje obožavam, a trenutak kada naiđete na komadiće pistaća primorava da ispustite dugo i hipnotizujuće "Mmmmmmmm". Gustirala sam ovaj sladoled pola sata želeći da se čašica nikad ne isprazni.
NOVI RUMENKO
Stomak je počeo da mi peva, ali je zub i dalje boleo. Bilo mi je potrebno nešto hladno ali ne preterano kalorično. Setila sam se simpatične reklame za novi rumenko, gde jagoda zove bananu na dejt i blender, i pohitala ka prvom frižideru na ulici. Da se razumemo, originalni rumenko je sladoled kog nikad neće zgaziti vreme i koji je jedini prikladan za visoke temperature i bleju na bazenu, ali ni ovaj rimejk nije loš. Ukus je osvežavajuć i posle njega mi se javio osećaj da sam zaista pojela nešto zdravo poput sveže jabuke. Okej, odmorila sam, vreme je za večeru.
PIRINAČ I RIBIZLA
Sladoled od pirinča bi trebalo prekrstiti u "sladoled od vazduha". Bela zaleđena smesa nije imala nikakav ukus. Tačnije delovala je identično kao galete od riže koje jedem kad sam na dijeti - bezukusno i vazdušasto. Moguće da je delom i zbog moje delimične utrnulosti jezika, no ipak - ribizla je bila sasvim dobra kao i većina voćnih ukusa koje sam probala. U ponudi je bio i sladoled od kokica, ali razočarana apstraktnim ukusima, odustala sam od kupovine.
PANAKOTA I KEKS i OREO
Kako stara poslovica nalaže: Večeru daj neprijatelju, s obzirom na to da sam sama sebi najveći neprijatelj tako sam i postupila. Šetati uz kej, držati se za ruku i lizati sladoled je lepo, ali idealna ikonografija je ona u kojoj ležiš na svom omiljenom kauču, ispod klime, i gledaš omiljenu seriju. Za ovakve prilike i za potpun užitak, kupuju se kutije, a sladoled se kusa supenim kašikama. Oba sladoleda su što se tiče ukusa(i količine) bila pun pogodak, ali mi je u nekom trenutku kašika ispala iz ruke, a ja sam zaspala najledenijim i najslađim snom.
Mislim da ću vaditi zube malo češće.
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Kako je boks od Stenlija Kjubrika napravio boljeg režisera

Sarah Kurchak — Mon, 25 Jul 2016 12:53:00 +0200

Stenli Kjubrik snima Poljubac ubice.
Petnaestog septembra 1978. godine, usred snimanja Isijavanja, Džek Nikolson je izneo predlog kolegi Džou Turkelu i njihovom režiseru Stenliju Kjubriku: "Hajdemo večeras na meč."
Kjubrik je svoje glumce upitao ko boksuje. Muhamed Ali, objasnili su mu, izaziva šampiona teške kategorije Leona Spinksa za titulu.
"Stenli je samo stajao tamo, nakrivljeno gledao kroz kameru i rekao: 'Ali je šampion, gubite vreme.'" Turkel, koji je igrao Lojda, misterioznog barmena u filmu, ispričao je za Gardijan 2012. godine.
"Džek je odgovorio: 'Ne, Spinks je šampion.' Stenli je ustao, pozvao sekretaricu i rekao: 'Zovi mi kladioničara." Džek i ja smo se pogledali. Uložio je 5.000 dolara na Alija i potom rekao: 'Boks je jednako pokvaren kao i filmski biznis. Nema šanse da puste Spinksa da pobedi — bokserski biznis ne bi zaradio ni centa. Namešteno je.'"
Nikolson i Turkel su otišli na meč i gledali kako Ali dominira nad Spinksom 15 rundi pre nego što je osvojio pobedu jednoglasnom odlukom sudija i povratio titulu. Kjubrik je ostao kod kuće montirajući snimljeni materijal. I verovatno prebrojavao dobitak.
"Stenli je u detinjstvu voleo da vaćari ljude na foru", objasnio je Nikolsonu Turkel, koji je prvi put sa Kjubrikom radio još sredinom pedesetih. "I sada to radi nama."
Slavni režiser možda nije imao sjajno mišljenje o poslovnoj strani boksa i filma, ali je očigledno veoma poštovao veštinu u oba. To je očigledno u svim njegovim delima. Štaviše, možda nikad ne bi postao jedan od najcenjenijih filmskih stvaralaca na svetu da nije bilo boksa.
Kjubrikova vizuelna ljubavna afera sa plemenitim sportom počela je još dok je radio za časopis Look krajem 1940-tih. Mladi redakcijski fotograf — angažovan pravo iz srednje škole — poslat je da prati novu boksersku nadu iz Bronksa po imenu Valter Kartijer dok se ovaj priprema za naredna dva meča. Kartijer je dobio jedan od ta dva meča, ali je posle tog iskustva Kjubrik bio taj koji je izašao kao vodeći stručnjak na svom polju.
Rezultat tog zadatka objavljen je pod imenom Borac za titulu , foto-esej na osam strana u januarskom broju časopisa Look iz 1949. godine. Vincent Lobruto, autor knjige Stanli Kjubrik: Biografija, opisao je tu kolekciju fotografija kao trenutak kada je Kjubrik sazreo kao foto-reporter.
"Čak i ako uzmemo u obzir činjenicu da danas znamo da će ovaj fotograf postati neko i nešto, slike za Borca za titulu su izvanredne: kijaroskuro studije žestoke borbe u ringu, kiparski pristup introspektivnoj statičnosti", napisao je filmski kritičar Endrju Pulver o fotografskom članku u eseju iz 2009. godine za Gardijan o slavnom režiseru i njegovoj bokserskoj muzi. "To je tačka u kojoj se Karavađo ukrstio sa noarom."
Subjekti njegovih slika jednako su fascinantni kao i njihova kompozicija. Iako je Kjubrik bio vešt u dočaravanju dešavanja u ringu, podjednako su ga zanimali trening i pripreme koji vode do eksplozivnih trenutaka borbe, a Borac za titulu je promišljeni portret svih tih elemenata snimljenih istovremeno s istraživačkim novinarskim okom i neograničenom ljubopitljivošću jednog fana. Posebno se ističe poglavlje posvećeno "Danu borbe", sa svojim kontrastom porodičnog doručka i merenja težine, odlaska u crkvu i pregleda oka. To je suptilna posveta ritualima pred borbu i psihologiji, koju je uslikao neko zaintrigiran satima koji prethode susretu baš kao i samim mečom.
Kjubrik je ovu fascinaciju iskoristio i u svom režiserskom prvencu, kratkom filmu po imenu Dan borbe. Objavljen dve godine posle njegovog foto-eseja, ovaj kratak film praktično je bio igrani rimejk Borca za titulu, i još jednom je sledio Kartijera u satima pred njegov najnoviji meč. Postoji, međutim, velika razlika između Borca za titulu i Dana borbe: potonji se mnogo dublje posvećuje unutrašnjem životu subjekta pred meč.
Kao što je to Džon Derindžer napisao o filmu u članku za časopis Time: "Dan borbe je izrazito kinematografsko ostvarenje; posebno je fascinantna Kjubrikova sposobnost da kontroliše vreme i doda elemenat neizvesnosti u prikaz Valterovog iščekivanja borbe , nešto što nedostaje Borcu za titulu ."
Postoje dve verzije Dana borbe. Duža verzija počinje opštim uvodom u sport, glasom naratora koji se čuje preko arhivskih snimaka.
"Ovo je fan boksa. 'Fan' je skraćeno od fanatik", govori narator. "U Sjedinjenim Državama postoji vojska takvih kao što je on. Svake godine on na blagajni ostavlja svoj udeo u ukupno 90 miliona dolara za priliku da poseti mesta na kojima se upareni dvojci muškaraca penju na platnenu platformu i upuštaju u legalni napad na telesni integritet i zakonsku tuču. U čemu je čar? Šta to fan traži? Takmičarski sport? Besprekornu veštinu? Delimično. On uglavnom želi akciju. Bliski telesni kontakt. Fizičko nasilje. Trijumf sile nad silom. Primitivno, uživljeno, divljačko uzbuđenje gledanja kako jedna životinja savladava drugu."
Kraća verzija, bez arhivskog materijala, ona koja češće cirkuliše među proučavaocima Kjubrika i njegovim obožavateljima, preskače sladostrasni uvod i počinje prizorom plakata za meč oblepljenim po gradu.
"Ovo je priča o borbi i borcu", obećava narator. "O Valteru Kartijeru. Meč je danas. Večeras u 10, njega čeka jedan od trenutaka koji daje smisao njegovom teškom životu."

Kjubrik je svojeručno snimio sve što je dovelo do samog meča. Za meč je, međutim, angažovao još dvojicu kamermana — jednog kraj ringa, drugog visoko na tribinama — da bi mu pomogli da što vernije dočara dešavanja.
Boks je iskonski kinematografski sport, ali Kjubrik nikad nije pribegao prostom direktnom snimanju borbe i prepustio Kartijeru i njegovom protivniku da urade sav posao za njega. Snimao je pod uglom izvan ringa, terajući gledaoce da vire kroz konopce poput zadivljenog deteta sa sedištem u prvom redu. Snimio je kadar ispod stolice jednog od boraca pre nego što se oglasilo zvono. Čak je snimao direktno ispod boraca dok oni odozgo razmenjuju udarce.
Kjubrik se vratio u ring još jednom sa Poljupcem ubice, svojim drugim dugometražnim filmom (i prvim koji naknadno nije mrzeo). Film noar o planiranju otmice iz 1955. godine počinje sa glavnim likom, bokserom velter kategorije po imenu Dejvi Gordon, dok se priprema za meč, obavljajući mnoge rituale kao i Kartijer u Borcu za titulu i Danu borbe. Kjubrik uzima mnoge iste kadrove i scene iz foto-eseja i kratkog filma, i unapređuje ih.
Dokumentovanje pravih borbi možda fotografu ili režiseru daju žestinu koju inscenirana borba nikad do kraja ne može uspešno da oponaša, ali režirani mečevi nude talentovanom filmskom stvaraocu obilje kreativnih kadrova koji ne bi bili mogući tokom pravog meča. Kao jedan od najtalentovanijih filmskih stvaralaca svih vremena, Kjubrik je svakako iskoristio sve kinematografske mogućnosti dok je snimao Poljubac ubice, ulazeći pravo u ring sa glumcima i dižući jedinstven rad kamerom iz Dana borbe na sasvim novi nivo kreativnosti i inovacije.
Dok gledate scene boksa u Poljupcu ubice imate osećaj da gledate Kjubrika kako postaje pravi pravcati filmski stvaralac. Ima mnogo fascinantnih scena u filmu, ali većina je po prirodi prilično statična, kao da su uramljene i snimljene okom fotografa. Kad Kjubrik i njegovi likovi uđu u ring, prvi put primećujete uzavrelu genijalnost režiserove vizije u pokretu. Boks je, ako ćete mi dopustiti preteranu kjubrikovsku analogiju, kao monolit u Odiseji 2001: mladi filmski stvaralac slučajno je naleteo na ovaj sport, doživeo interakciju sa njim, a potom stekao neverovatne intelektualne i umetničke veštine.
Kjubrik je posle Poljupca ubice ostavio boks za sobom, ali uticaj tih ranih dana prisutan je u svemu drugom što je snimio.
U iscrpnom članku na svom sajtu, autorka Džuli Kerns izlaže impresivnu teoriju o načinima na koje je Dan borbe predvideo sve, od Isijavanja do njegovog poslednjeg filma, Širom zatvorenih očiju. Autorkino gađenje prema boksu izvire iz svakog njenog zapažanja — to je pomalo kao da neko napiše: "Mrzim duboki svemir, ali evo šta mislim o Odiseji 2001!" — ali je u svakom slučaju u pitanju impresivna analiza .
Kjubrikovo interesovanje za nasilje u većem delu njegovog opusa naginjalo je osudi rata — tema u mnogim njegovim delima, kao što su Staze slave, Doktor Strejndžlav i Full Metal Jacket — i ultranasilju Paklene pomorandže. Ali u njegovim delima ponavlja se i tema borbe jedan na jedan. Spartak i Beri Lindon imaju scene borbi snimljenih istim onim inventivnim okom koje je nekada davno pratilo direkte i krošee Valtera Kartijera. Doktor Strejndžlov u tu mešavinu ubacuje još i slepstik komediju sa čarkom u ratnoj sobi (a originalan kraj trebalo je da bude gađanje pitama).
Uticaj Kjubrikovog bokserskog perioda možete prepoznati i u delima drugih istaknutih reditelja. Uzmite na primer Razjarenog bika Martina Skorsezija.
Dok sam za ovaj članak ispitivao prijateljicu koja je veliki ljubitelj i poznavalac Kjubrikovog rada (da vidim jesam li propustio neke tuče u drugim filmovima i da potvrdim da sam zapravo halucinirao scenu u Širom zatvorenih očiju u kojoj lik u tumačenju Toma Kruza upada u ponižavajuće pesničenje sa slučajnim prolaznikom na ulici), ona mi je rekla, i to prilično uzgredno tokom našeg razgovora, da je Kjubrik mogao da snimi boksersko remek-delo umesto Skorsezija.
Upravo sam pisao o Razjarenom biku u svom poslednjem članku, te sam se i dalje osećao ambivalentno povodom svog zaključka da bi bilo ko mogao da snimi rimejk koji ne bi bio potpuna propast . Njeno mišljenje da je neko potpuno drugi mogao da snimi original umesto Skorsezija zateklo me je potpuno nespremnim.
Potom sam otišao i ponovo pogledao uvodnu scenu Razjarenog bika , taj legendarni kadar koji diže tenziju kada Robert De Niro kao Džejk Lamota boksuje u prazno u svom uglu. Sem ugla kadra — Kjubrik bi nakrivio tu kameru nagore — u pitanju je čisti Dan borbe .

Dakle, možda je Kjubrik i mogao da snimi Razjarenog bika, ali to je sada nebitno. Ono što je važno i neporecivo jeste da Skorsezi svakako nije mogao da snimi Razjarenog bika bez Kjubrika.
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Kako se nositi sa nervnim slomom

Mike Pearl — Mon, 25 Jul 2016 11:55:00 +0200

Novi Netfliksov sitkom Lady Dynamite bavi se psihički obolelom komičarkom koju nervni slom natera da balansira zdravlje u odnosu na karijeru. U glavnoj ulozi je Marija Bamford, koja u stvarnom životu pati od bipolarnog poremećaja tipa dva, i više puta je odlazila na lečenje da bi se kasnije vraćala komediji odnosno glumi. Nekoliko godina kasnije, producenti Lady Dynamite morali su da vode računa o duševnom zdravlju svoje zvezde, pa su joj dozvoljavali da za nešto manju platu uzima pauze od po dvanaest sati tokom snimanja.
Sposobnost Marije Bamford da održi karijeru najvišeg nivoa uprkos svojim problemima je izvanredna, ali ona je tu imala sreće: njen posao je prilično dobro plaćen, a njen položaj dozvoljava joj da zahteva fleksibilno radno vreme.
Ljudi koji dožive nervni slom obično se ne nalaze u njenom položaju. Oporavak je za njih često prevelik finansijski teret. Neki se teško nose sa svakodnevnim pritiscima na poslu, nadaju se da će im se situacija sama od sebe popraviti, a dane broje do otkaza.
„Nervni slom ne koristimo kao dijagnostički termin," kaže Dr Amber Volser, psihijatar iz Los Anđelesa. Ali kulturni fenomen koji ovaj termin označava obično je u vezi, kaže ona, sa inače stabilnim pacijentom koji naglo počne da „dekompenzuje".
„Dekompenzacija" je naglo pogoršanje simptoma sa kojima se pacijent prethodno uspešno nosio. U trenutku „sloma", objašnjava Volser, osoba bude primorana da ode na lečenje da bi povratila kontrolu nad svojim mentalnim stanjem, umesto da postane suicidna ili psihotična.
Oporavak od nervnog sloma nekad uključuje odsustvo sa posla, što nekad omogućava FMLA (Zakon o porodično-medicinskom odsustvu) iz 1993. Na primer, tronedeljni program koji Volsol nudi pokriven je ovom zakonskom merom. „Često popunjavam FMLA obrasce pacijenata," kaže ona.
U mom slučaju, anksioznost mi je par puta izazvala „dekompenzaciju", a tek sam nedavno čuo za FMLA. Sredinom dvadesetih, dok mi je stanje bilo najteže, radio sam za privatnu firmu od dvadesetak zaposlenih, koja mi verovatno ne bi dala bolovanje po tim osnovama. Tako smatra Džon Hed iz Bazelon centra za legislaturu o duševnom zdravlju. Firme koje potpadaju pod FMLA zakone „zapošljavaju pedeset ili više lica."
Ministarstvo za zapošljavanje kaže nam da odsustvo zbog psihičkih poremećaja nije neophodno prijaviti poslodavcu – osim u slučaju da su vam potrebne promene u radnom okruženju. Ipak, u zavisnosti od toga kakav odnos sa šefom imate, možda je lakše tražiti bolovanje nego nestati bez reči. Sa druge strane, ako se na poslu zna da idete na psihijatrijsko lečenje, zvučaće kao da vam navlače ludačku košulju. Hed ističe da „FMLA odsustvo ne zahteva niti psihozu niti bilo koju drugu konkretnu dijagnozu." Kaže da je potrebno samo da je u pitanju „ozbiljna zdravstvena situacija", u šta spada između ostalog svako stanje zbog kog se ostaje u bolnici preko noći.
Dok su me mučili klasični simptomi teške anksioznosti, pokušavao sam da ispunim kvotu od 3,000 reči dnevno za malu SEO kompaniju jer nisam smatrao da je moja anksioznost „ozbiljna zdravstvena situacija". Svakog dana bih se iskrao iz kancelarije, otrča do parkinga i sakrio na sedištu automobila. Tu bi pokušao da istisnem sebi iz glave sve mračne misli, ali nisam mogao da dozvolim više od par sekundi ove improvizovane terapije. Čim bi mi se smirilo disanje, vraćao bih se na posao.
Dženel Tejor, bivša veterinarska tehničarka iz San Dijega, na sličan način se nosila sa svojom depresijom i stresnim poslom. „Nešto bih slagala i otišla do kola da se sakrijem. Ako to nisam mogla da izvedem, onda bih nekako gurala dalje." Kad nije bila sposobna da dođe na posao, pozivala se na simptome svoje duševne bolesti. „Neću doći danas, užasno me bole leđa", rekla bi šefu. Ali stvari su se s vremenom otele kontroli. „Na kraju sam morala da dam otkaz," kaže Tejlor koja danas prima invalidsku penziju.
Hed kaže da se ADA zakoni o invaliditetu primenjuju na firme sa 15 i više zaposlenih, dakle i one koje ne potpadaju pod FMLA. Ali ministarstvo za rad definiše invaliditet kao manje-više neizlečiv poremećaj.
„Ti zakoni su dosta konfuzni, a ljudi su o njima vrlo slabo obavešteni," kaže Volser. „Ljudi bi trebalo da se unapred informišu o opcijama koje su im na raspolaganju."
Naravno, svako odsustvo je profesionalni rizik. „Poslodavac koji kazni ili otpusti zaposlenog koji traži bolovanje krši FMLA ili ADA zakone," kaže Hed. Pa ipak, Scientific American navodi da se tužbe zaposlenih protiv firme zbog ADA diskriminacije na sudu odbacuju u devedeset posto slučajeva.
Ja nisam tražio bolovanje po FMLA ili ADA osnovama, ali sam u julu 2012. počeo da haluciniram. Mislio sam da se radi o moždanom udaru pa sam otišao u bolnicu, gde su zaključili da je u pitanju bila ili migrena ili ništa konkretno – zvaničnu dijagnozu nikad nisam dobio. Dok sam bio na infuziji, doktor mi je objašnjavao da ne treba da pijem toliko kafe. Noćenje u bolnici, magnetna rezonanca, dva nepotrebna skeniranja, sve me je izašlo preko 4,000 dolara, nešto više od moje skromne ušteđevine. Zdravstveno osiguranje na poslu nisam imao.
Sledeće godine sam prepolovio radno vreme, što mi je u velikoj meri pomoglo iako sam finansijski teško izdržao. Isti slučaj imala je i Ešli, koja nije želela da upotrebimo njeno puno ime. Radila je kao učitelj na zameni u južnoj Kaliforniji kada joj se desio nervni slom. „Plaćali su me po danu, tako da sam mogla da uzmem odsustvo bez problema."
Naravno, terapijske probleme ne izaziva samo posao. „Mnogi ljudi izbegavaju da potraže pomoć jer im je teško da razgovaraju o svojim problemima, misle da mogu da izdrže, nekad ih i ponos sprečava," kaže Volser.
Što se mene tiče, na kraju sam našao bolji posao. Ne samo što su mi nudili zdravstveno, već su me i zaduženja manje opterećivala. Mogao sam da dozvolim sebi da budem iskren po pitanju duševnog zdravlja. Skoro četiri godine nisam imao značajnih problema, ali ako mi se desi nervni slom, verujem da bih mogao da odem na lečenje i zadržim posao.
Drugim rečima, baš kao i Marija Bamford, imao sam više sreće nego većina nas.

Nikako ne mogu da zauzdam ljubomoru

Dragana Nikoletić — Mon, 25 Jul 2016 09:03:00 +0200

foto: Flickr / Bring Back Words
Ljubomora je najopakije ludilo kroz koje sam ikada prošla. Neki veruju da je ona sastavni deo ljubavi (pod uslovom da ne uhvati maha), iako u svom korenu ima sasvim oprečnu emociju.
Ljubav je sloboda, davanje, a ljubomora prinuda, prisvajanje. Prava tortura za „voljenog", ali još više za subjekta ovog patogenog stanja. Ljubomora je sazdana od straha (da ne izgubiš ljubljenog), nesigurnosti i totalnog manjka samopouzdanja.
Ljubomora kida iznutra, jede utrobu, tera u mahnite poteze koji nemaju veze sa logikom. Hrani se sama sobom, nisu joj potrebni spoljašnji imputi, u svemu vidi nešto „jestivo" od čega još više nabrekne i proalavi.
Ona je mora, proizišla iz težnje da neko bude tvoje ekskluzivno vlasništvo. Uverenja da si bez te osobe niko i ništa. Ovo kažu psiholozi, a ja garantujem svojim životom.
Oduvek tražim objašnjenje, tačnije, opravdanje zašto sam takva. Mogu da nazrem da je u osnovi ove opsesije za vezivanjem razvod mojih roditelja.
Odsustvo oca čak i kad je bio prisutan. Konstantno trovanje majke (i bake) da „nas je ostavio". Nije bez značaja ni očeva suštinska nezainteresovanost. Nemoć da se pomiri da sam to što jesam, i želja da budem neko po njegovoj meri.

Lako je u dete usaditi klicu uverenja da je bezvredno.

Moje prve ljubomore vezane su za drugarice. Za zavist na njihovu međusobnu bliskost. Kad su dečaci u pitanju, izgradila sam idealan model – neuhvatljiv. One na koje se sve lože, ili nekoliko njih istovremeno.
Prvi dani puberteta učvrstili su kliše – birala sam tipove sa nekom vrstom zavisnosti. Prvo alkoholičare, zatim heroinske edikte, potom i kockare, i one koji kombinuju ove poroke.
Uvek u kratkim vezama, jednovečernjim šemama s nekim kom je švrljanje obrazac ponašanja.
Tako sam, valjda, u dubini duše, potvrđivala da nisam dostojna da budem na prvom mestu. Zaboravljajući da je ljubav akcija, a ne reakcija.

foto: Flickr / simpleinsomnia
Prvi ozbiljniji odnos zasnovala sam sa bivšim tipom svoje najbolje prijateljice. Što kontam da je opet bio način da se dokažem. Kako u poređenju s njom, tako i drugim iz prošlosti, a presudno sa uvek prisutnom suparnicom – dozom horsa.
Izgubila sam u toj borbi, on je umro od posledica drogiranja, ali tek pošto se za mene vezao kao za invalidsko pomagalo. Nisam bila spremna da budem štaka, pa sam se izvukla. A on iskliznuo.
Zaljubila sam se u drugog, bivšeg muža. Koji je bio, eufemistički rečeno, obožavalac dobre kapljice. S početka sam ovu njegovu naviku pratila, i sama se opijajući.
Ali, kako alkohol ume da raspiri strasti i drugačije prirode, jednom sam ga u'vatila kako se žvalavi sa nekom ribom na Akademiji. Tad sam, zapravo, prvi put iskusila „paranoidnu ljubomoru", rečeno stručnim izrazom.
Videvši ih zajedno, mrak mi je pao na oči, nasrnula sam na njega, krenula da ga grebem i da ih nasilno razdvajam. I sama više nego pripita. Instinkt je automatski poslao njegovu pesnicu u pravcu moga lica. Krv je šiknula.
Sledeće čega se sećam je kako sedim u garderobi i ridam, okružena gomilom znatiželjnika. Poniženje je bilo javno, a ja nisam uspela da sprečim otužnu završnicu. I mesto da shvatim da s tim odnosom nešto nije u redu, s njim sam se životno povezala.
Slepac je vodio slepca, kako bi slikom opisao dobri, stari, pronicljivi Brojgel.

I danas imam ožiljak na čelu od tog fatalnog incidenta. Kao treću boru na čelu (druge dve su od konstantnog mrštenja).

Naravno da to nije bio jedini ispad u ovom smeru. Kad bi s nekom pričao duže no što se meni činilo uputnim, zgrabila bih ga za okovratnik i bukvalno od nje odvlačila. Brišući njegovim telom pod date prostorije. I, opet naravno, sa leđa, da ne može (opet) da me dohvati čvornovatim ručerdama.
Onda je krenula agonija druge vrste. Kad bi se duže zadržao van kuće, izostanak sam pripisivala preljubi. Sa nekom od mojih prijateljica. I, kao slučajno tamo navraćala, ne bih li ih zatekla na gomili. Silno razočarana činjenicom da je to sve to bila moja fikcija. Kao da mu ne bih oprostila, i još više ga „volela".
Godine su prošle pune muka, i tačno se sećam ćoška (kod nekadašnje poljoprivredne apoteke na Čuburi) kad sam sebi rekla „e, vala, bilo je dosta!". I, kao magijom, ljubomora je nestala, ali i sa njom deo strasti u ljubavnim odnosima.
I on je prestao da mi bude interesantan kad sam postala centar njegovog sveta (ne računajući alkohol). Pustila sam ga niz maticu.
U ovu, novu vezu, ušla sam „sasvim zrela", svesna većine svojih falinki. Ali i dalje nesposobna da vladam najstrašnijom. Bože, koliko sam ga samo optuživala, kolike mu dane zagorčala! Te – ova ti se sviđa, te – onu bi odvukao u krevet, te – ti bi se najrađe vratio bivšoj (bivšim).
Jedino mu nisam kenjala što se svako veče naliva. To sam, valjda, već prihvatila kao deo sopstvenog usuda.
Navale ljubomore nisu vremenom splasnule, shvatih da moram nešto ozbiljnije sa sobom da uradim. Jer, pređašnje „dosta!" ovde nije upalilo. Krenula sam po raznim psihološkim seansama, naučila da razlikujem sve faze zaraze.
Trnce u stomaku što kreću put grla, tu stežu poput žice, da bi eksplodirali u mozgu, eskalirali u privremenom slepilu za sve realno. Kad vrebam svaki pogled partnera i tumačim ga u preljubničkom kontekstu.
Što je faza koja se još da zauzdati. Dok ne preraste u drugu- puštanje erotskih filmova u glavi sa scenama iu Kamasutre, s njim i drugom (promenljivom) ženom u glavnim rolama. To me je na neki bolestan način, palilo.
Pod uslovom da ne pređe u sledeći stadijum, koji parališe. Bol više nije bol, već smrt svih funkcija. Totalna destrukcija. Gubitak apetita, volje da se pokrenem.
Trenutak kad samo čudo spasava. Ili profesionalna asistencija.
Ta moja psihološkinja primenjivala je metod rešavanja akutnog problema. Uputila me kako da razlučim da nisam baš uvek ja kriva. Da i on voli da očijuka, ne mareći što sam prisutna.
Jedino što mi nije objasnila, nije me podsetila da merenje svakog poteza nije plod ljubavi.
Više zbog zauzetosti sobom, no što sam zaista prevazišla ljubomoru, tek, prestala sam da pravim scene. O, kako mi je laknulo, a, naravno, i njemu.

Ali, ljubomora je kao mitološka stoglava hidra kojoj dve nove čeljusti niču na mestu posečene. Još gladnije tvog sopstvenog mesa.

foto: Flickr / Kashif John
Drugi korak su bili treninzi samopomoći, zasnovani na suočavanju sa egoizmom, navodno, prauzročnikom tegoba. Tu sam shvatila da ja naprosto moram da budem glavna, pa, ako ne heroina, ono makar žrtva. Proizvođač i krajnja adresa okeana suza. Spoznaja me je malo otreznila.
Nadalje - prestala sam da pijem i duvam, što je raspirivalo ostrašćenost. Ljubomora se podmuklo pritajila.
Do nedavno, na moru, kad je u domaćinstvo gde smo odseli, negde pred ponoć, banula jedna Ruskinja. Komšinica, zdepasta, vremešna i prilično neugledna, ali naoružana glavnim adutom za sporazumevanje sa „mojim" čovekom. Flašom vina.
U to vreme mi se spava, pa se povukoh u sobu, osluškujući njihovo pijano kikotanje. I, zaustavljajući dah na svaku stanku u razgovoru koju sam u mislima pretvarala u dobro poznati scenario. On je trći preko stola, a ona guši jauke uživanja.
Satima, nalik večnosti, nisam uspela da trenem, pa ustadoh da pišam, između ostalog. „Evo, sad će da ide, samo da popijemo lozu", on mi reče, pa ja sasuh sadržaj boce u sudoperu. Možda sam, u najbolesnijem delu uma, priželjkivala udarac. Simetriju u namrgođenim borama. Ali, „moj" čovek naprosto nije takav. Nažalost?
Izjutra sam događaj krunisala glupim pošalicama. Stoglava hidra je nakratko bila poražena.
Nedugo zatim, u jednom selu nadomak Beograda, našli smo se u ovećem društvu. Sve poznate žene, sa odrađenom umišljenom pričom, osim jedne. I baš ta je našla da za njega kaže kako je „baš simpatičan".
A on, umesto da me obasipa obožavanjem (što mrzim kad čine drugi parovi), krenuo da ljušti rakijicu, kada uvek dospevam u sekundarnu poziciju.
Izostanak njegove pažnje probudio je hidru, opet sam dobila napad. Ovaj put mudrija, opreznija, nisam divljala, već samo nametnula svoje prisustvo. Kao slučajno, prikrivajući jaku dozu srama. I zadnju nameru.
I kad je on pošao na počinak, ostala sam s njom da blejim, primorana da učestvujem u krajnje nezanimljivom razgovoru. Ili mi se tako činilo, jer su mi misli bile okupirane drugim.
Sutradan sam morala kući, a on ostao na selu, sa svojom potencijalnom ljubavnicom. U prostoru mogućnosti koji sam sama stvorila.
Ne treba da naglašavam da se ni na trenutak nisam opustila, da sam samo čekala da pomene njeno ime da bih tome dala poseban značaj. A onda mu isto (mazno) natuknula, podstakla u njemu misao koju (možda) nije ni imao. Tražila da mi ponavlja koliko me voli.
Kaljala se po samoindukovanoj balezi.
Onda je nešto, srećom, kvrcnulo. Prenula sam se iz groznice, sjebana svešću o žilavosti nemani. O potrebi da to sranje dubinski i konačno rešim.
Psiholozi nisu baš na „izvol'te" u liberalnom kapitalizmu, što znači da ću u finalnu bitku morati da krenem sama. Da rasvetlim da li je on tek moj trofej, ili ga istinski volim. Da naučim da prihvatim sebe, razdvojim ga od drugog u istinskoj samodovoljnosti. I nesebičnom davanju.
To je jedini način, jer zaista ne mogu opet da prolazim kroz ludilo.
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Kaucija i zarada: Američka zatvorska industrija

Mon, 25 Jul 2016 10:35:00 +0200

Amerika je jedina zemlja razvijenog sveta u kojoj je jemstvo komercijalizovano. Ova industrija u kojoj se dobro zarađuje donosi državi više od dve milijarde dolara poreza. Većina optuženih ne može da plati punu cenu kaucije i mora ili da ostane u zatvoru ili da plati deset odsto vrednosti jemstva da bi obezbedili novac. Ta suma im se ne vraća čak i ako ne budu proglašeni krivima.
U podešavanjima odaberite srpski titl.

Kakvi su naši omiljeni dileri vutre

Jay Stephens — Mon, 25 Jul 2016 09:43:00 +0200

James Franco u filmu Pineapple Express
Skoro polovina svih Amerikanaca probala je marihuanu , a upotreba trave je u stalnom porastu . Velika je verovatnoća da poznajete nekog duvača ili da ste i sami duvač. U svakom slučaju, znate da oni koji puše vutru ne traže mnogo. Žele pristojnu robu za pristojnu cenu od pristojnog dilera koji im odgovara na poruke. Dodatno poeni idu ako diler ima neku lično uzgojenu sortu, ali sve što je potrebno u ovoj procvaloj ekonomiji trave jeste blagi napor da se zadovolji mušterija.
Dobra korisnička usluga, međutim, zvuči bolje u teoriji nego u praksi, zbog čega su ozbiljni, odgovorni dileri uvek na ceni. Nemoguće ih je zaboraviti, bez obzira na to koliko ste naduvani svaki put kad ih vidite. Idealan diler je prijatan, pouzdan i dovoljno otkačen da u životu želite da se držite na zdravoj distanci od njega.
Zamolili smo neke ljude da sa nama podele anegdote o svom omiljenom dileru vutre, a odgovori su bili stvarno dirljivi.
VISOKOOKTANSKO GORIVO
Našao sam se na benzinskoj pumpi da bih kupio rizle, već naduvan kao zmaj. Petoro dece uzrasta između šest i dvanaest godina u tom trenutku je razgovaralo sa blagajnicom, koja je izgledala kao da im je starija sestra. Stidljivo sam stavio svoje rizle na pult, a deca su me pogledala odozdo i počela da zbijaju šale o vutri. Jedan klinac me je pitao: "Šta ćeš da pušiš u tim rizlama?" Bilo je grozno, a osećao sam se užasno i zato što se sve to dešavalo pred njihovom sestrom. Ali ona mi je dodirnula ruku i pitala me da li pušim mids ili dro. "Dro", odgovorio sam. "Mogu da ti prodam dobar dro za deset dolara, dušo", rekla je. Ma šta kažeš! Upisala je svoj broj u moj telefon pod " Mizz 'Handy'", što je bio nadimak benzinske pumpe na kojoj smo se nalazili. Posle toga sam redovno posećivao Mizz Handy: odvela bi me u kupatilo gde nije bilo sigurnosnih kamera i tu bismo obavili razmenu. Obično bi mi u paket besplatno ubacila i rizle.
STUDENTSKA PRATNJA
Većinu svojih mladalačkih godina proveo sam u vojnoj školi i vojsci, tako da pušenje trave nije dolazilo u obzir. Čim sam napustio vojsku, počeo sam da izlazim sa studentkinjom društvenih nauka čiji je najbolji prijatelj bio diler. Vozio bih svakog drugog vikenda da se vidim s njom; kad god se nismo kresali, družili smo se sa njenim dilerom. Samo sam ja imao kola, tako da bih nas vozio do restorana koji radi non-stop i napušili bismo se u kolima sa zatvorenim prozorima kako bismo se fino odvalili pre klope. Nije mi baš polazilo za rukom da se ponašam normalno u javnosti, a ni moja devojka u tome nije bila mnogo bolja, tako da bi naš diler naručivao hranu za nas. Čak je ćaskao i sa osobljem kao neka normalna odrasla osoba. Ne znam kako mu je uspevalo. Bio je pravi profesionalac. Više puta me je podsetio da sam zaboravio novčanik. Najbolja pratnja ikad.
IZNENAĐENJE U ŠANGAJU
Dok sam nekoliko meseci boravio u Šangaju, brinuo sam se da neću uspeti da nađem duvku. (Prioriteti, znam.) Živeo sam u slatkoj maloj ograđenoj zajednici koja se nalazila na tri minuta hoda od prometne pešačke zone. Diler kog sam našao u Šangaju takođe je živeo u mojoj ograđenoj zajednici, ali je pristajao da se sreće sa mnom samo u toj pešačkoj zoni. Kad sam želeo robu, zakazao bi mi preko WhatsApp-a neko veoma konkretno vreme ("15:07"), a nas dvojica bismo pošli sa suprotnih strana ulice, mimoišli se i izvršili brzu razmenu iz ruke u ruku. Ponekad bi mi u dlan odlomio komad nezapakovanog hašiša kao poseban poklon, a ja bih bio u fazonu: "Druže, očekuješ da nosim ovaj hašiš ovako u ruci dok se vraćam kući?" I jesam to uradio, ali opet. Pred kraj mog boravka čovek je slomio nogu i konačno mi dopustio da uđem u njegov stan. Otvorio je vrata, a po sobi je skakutao ogroman albino zec. E, to već nisam očekivao. Nikad to neću zaboraviti.
ROĐENDANSKA TORTA SA CRTEŽOM ELMA
Poznavao sam svog dilera iz vremena pre nego što je postao diler, tako da nije bilo toliko neobično kad me je pozvao na proslavu četvrtog rođendana njegovog sina. Bilo je to lepo od njega, ali je potrajalo verovatno duže nego što bi trebalo da traje rođendansko slavlje jednog deteta. Prirodno, ostao sam do kraja i nas dvojica smo se posle uradili. Njegov sin je spavao u drugoj sobi, tako da smo se nas dvojica ludo proveli jedući pola dečje torte sa crtežom Elma i duvajući mehuriće. Njegova devojka se vratila kući ranije, što nam je malo pokvarilo provod, ali dobio sam da nosim kući parče torte u plastičnoj činiji i paketić vutre.
Mary Louise Parker kao Nancy Botwin u seriji Weeds. Foto via Showtime
UVEK JE ODGOVARAO NA PORUKE
Moj prvi diler na koledžu odgovarao je stvarno brzo na tekstualne poruke, tako da sam bio tužan kad je došao kraj njegovom studiranju. Zbog mog lošeg planiranja, ostao sam bez vutre pre nego što je počela poslednja nedelja ispita. (Samo duvači novajlije ne puše u vreme poslednjih ispita.) Stari studenti su se već ubacili u fazon žestokog provoda, ali sam mu ja poslao poruku oko 11 uveče odlučivši da ipak okušam sreću. Smesta mi je odgovorio, ali mi je rekao da je trenutno u kazinu i da će mi se javiti kasnije. Dobio sam poruku od njega u 4 ujutro koja je glasila: "Ne znam da li si još budan, ali tek sam se sad vratio." Naravno da sam još bio budan. Odjurio sam do njegove sobe u studentskoj spavaonici i dobio ovacije od njegovih prijatelja kada sam ušao. Potapšao me je po ramenu i rekao: "Ti si pravi čovek". Dao mi je na poklon još vutre zbog moje revnosti. Prilično sam siguran da danas radi na Vol Stritu.
PRIVATNA SORTA IZ PEĆI NA DRVA
Moji prijatelji i ja duvamo i naručujemo da nam dostave hranu u moj stan otprilike jednom nedeljno. Naš omiljeni diler postao je naš omiljeni dostavljač pice. Videli biste mu tugu u očima kad god je napuštao našu jazbinu za duvanje da bi isporučivao isprazne ugljene hidrate u svet trezvenjaka. Zalepljena za vrh poslednje kutije pice koju nam je isporučio bila je plastificirana vizitka na kojoj je reklamirao svoj novi biznis sa vutrom (loži se na uzgajanje "posebnih sorti") i od tada kupujemo samo od njega. U poslednje vreme svraća do mene jednako često, samo što sada donosi vutru umesto pice. Najbolje od svega je što je nekako zadržao torbu za isporuku pica, a svu svoju opremu nosi u plastičnim činijama koje savršeno staju unutra. Kad ima vremena, donese nam u toj svojoj torbi pravu picu i ostane da se druži sa nama.
TRAVA U DRVETU
Nikad nisam upoznao svoju omiljenu dilerku, a to je i jedan od razloga zašto mi je toliko draga. Bila je sestra lične sekretarice moje tetke i imala je nekakav misteriozni zdravstveni problem. Problem je bio dovoljno ozbiljan da dobije pomoć države i karticu za medicinsku marihuanu, ali ne i dovoljno ozbiljan da je spreči da redovno odlazi do parka blizu moje kuće i tamo ostavlja paketiće vutra za mene. U parku je postojalo jedno drvo sa upečatljivo izuvijanim korenjem i rupicom nalik pećini. Tu smo obavljali razmenu. Ručno je pravila platnene torbice sa lažnom mahovinom nalepljenom super lepkom odozgo — bila je Marta Stjuart među prodavcima trave — i ja bih ostavljao novac u jednu torbicu, a ona bi ostavljala moju vutru u drugu. Ponekad bi ubacila neku novu sortu ili kolač koji je testirala njena apoteka, samo da bih mogao prilagodim svoj izbor za sledeći put.
ZABAVLJANJE SA DILEROM
Bila sam skeptična kad je moj dečko izjavio da će dati otkaz na poslu kako bi uzgajao marihuanu — ali marihuanu sam volela više i od njega, tako da mi je bilo svejedno. Živimo u Koloradu, a prema Amandmanu 64 smete da uzgojite do šest biljaka u "zatvorenom, zaključanom prostoru", ali ja sam pretpostavila da će se pridružiti pravoj komercijalnoj farmi gde je neki značajan profit uopšte moguć. Bila sam u zabludi. Pokušao je da pretvori sve plakare u kući u "zatvorene, zaključane prostore" za travu. On je idiot, tako da na kraju ništa od toga nije bilo. Ništa nije bilo ni od naše veze, zato što je angažovao tog jednog (veoma zgodnog) profesionalnog uzgajivača da mu pomaže. Sada je dotični lik moj omiljeni diler, a mi svakog dana stičemo nove zajedničke uspomene.
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Odrastanje sa majkom, ekspertom za seks

Ispričano Isabelle Hellyer — Mon, 25 Jul 2016 08:00:00 +0200

Foto: Ben Thomson
Oduvek sam znao čime se bavi moja majka. U zavisnosti od toga ko je predstavlja, bila je "instruktor za seks", "guru za ljubavne veze" ili "sekspert". Lično najviše volim da je zovem seksologom. Zacrtala je sebi životnu misiju da ljudima pomogne da dostignu svoj puni seksualni potencijal. Verovatno ste makar jednom čitali njena dela, čuli je na radiju ili videli na televiziji. Ja sam, međutim, svoju majku morao čitavog života da slušam kako govori o seksu.
Prvi put kad mi se urezalo u pamćenje da je moja mama pričala sa mnom o seksu bilo je kad sam imao sedam godina — 10 mojih drugara ostajalo je da prespava kod mene. Svi su znali da je ona seksolog, tako da joj je najhrabriji prišao i pitao je: "Šta je motivacija za analni seks?" Moja majka mu je odgovorila, a zatim se okrenula prema svima nama i počela da nam objašnjava kako pravilno da masturbiramo.
"Onako kako to vidi moja majka, naše društvo je podređeno razmišljanju o seksualnosti usredsređenom na orgazam."

To je nešto na čemu je moja majka oduvek insistirala: pravilnoj masturbaciji. Rekao bih da je pre incidenta kad su mi drugari bili u gostima pomenula to samo jednom, nakon čega je tu temu načinjala još osam ili devet puta. Uvek je naglašavala da to treba raditi sporo zato što poenta nije u orgazmu.
Onako kako to vidi moja majka, naše društvo je podređeno razmišljanju o seksualnosti usredsređenom na orgazam. Jer je seks — kao i sve drugo, zapravo — veoma patrijarhalno orijentisan, tako da većina heteroseksualnih parova završi tako što ima seks onako kako muškarci masturbiraju. Samo šaku zamenjujemo vaginom. Kad malo bolje razmislite, razmišljanje moje majke o masturbiranju ima smisla. Nije želela da odrastem misleći da seks služi isključivo tome da svršite.
E sad, uprkos svemu tome, bile su to sve stvari koje sam želeo sâm da otkrijem. Zaista nisam želeo da sedim, masturbiram i razmišljam: "Šta je beše ono rekla moja majka?"
Posao moje majke je svakako učinila naše domaćinstvo zanimljivim. Po kući smo imali jastuke koji su bili autentični anatomski modeli vagine. Kad sam imao 13 ili 14 godina, prijatelji bi mi dolazili izričito da bi zavirili u fioku moje majke sa dildoima. Bio je jedan posebno fascinantan primerak: ne verujem ni da bi vanzemaljci znali da ga koriste. Tresao se, uvijao, imao vibrirajuće izbočine na izbočinama. Nažalost, nikad tu nije bilo ničeg što bi bilo od neke koristi mojim prijateljima i meni.
"Zaista nisam želeo da sedim, masturbiram i razmišljam: 'Šta je beše ono rekla moja majka?'"

Na moje veliko iznenađenje, posao moje majke nikad nije smetao roditeljima mojih prijatelja. Uvek je bila stvarno otvorena po pitanju svoje profesije; ako bi iko imao problem sa tim, ne bi mi ni bio prijatelj.
Odgajan sam tako da imam pozitivan odnos prema seksu. Izgubio sam nevinost sa 15 godina i, uprkos svim uputstvima, taj seks bio je zaista grozan. Posle toga, međutim, sve je krenulo nabolje, jer sam već imao gomilu teorijskog znanja iza sebe. Prvi put kad je moja partnerka svršila, morao sam da se pohvalim majci. Bila je tako ponosna. Mislim da isto važi za većinu ljudi: kad dovedeš partnera do orgazma, osećaš se dobro, bolje čak nego i kad ga sam doživiš.
Da razjasnim, moja majka mi nikad zapravo nije davala konkretne "seksualne instrukcije". Nikad me nije posela i u detalje mi objasnila kako da upražnjavam seks sa devojkom, ali je zato isticala važnost variranja ritma i dubine penetracije, i tome slično. Neobično je razmišljati o tome u tom kontekstu — da ti majka govori šta sve da isprobaš u spavaćoj sobi, ali bilo je prilično efikasno. Moje devojke su uvek znale da je cene.
Sve u svemu, imati majku koja je seksolog izvršilo je pozitivan uticaj na mene. U ovom trenutku na Univerzitetu pohađam kurs koji se bavi pornografskim slikama. Ljudi su strašno nervozni kad se priča o seksu, čak i u apstraktnom smislu. Moja grupa upravo je održala prezentaciju i svima je bilo neprijatno samo zato što su morali da slušaju priču o seksu. U sklopu svoje prezentacije, prikazao sam sliku zaista žestoke orgije. Stajao sam pred njom i raspravljao o njoj a da nisam ni trepnuo: prilično sam ponosan zbog toga. Sve vreme mi je kroz glavu prolazilo: "E pa, majku mu, eto šta se desi kad te odgoji seksolog."
Ispričano: Isabelle Hellyer. Pratite je na Tviteru.
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Šta sam naučio tripujući u parku na čokoladi

Jeppe Øvig — Mon, 25 Jul 2016 08:01:00 +0200

llustracije Erik Pontoppidan
Nedavno smo čuli da se ljudi u berlinskim noćnim klubovima rade čokoladnim pilulama u kombinaciji sa pićem. Pošto nisam tako kul i lud i mlad, odlučio sam da takva iskustva prepustim onima koji sa njima mogu da se nose i okrenuo se nečemu sasvim drugačijem. Upustio sam se u duhovni ritual ispijanja sirovog kakaa uvezenog iz Gvatemale, i to u spokoju olistalog parka Sondermarken u Kopenhagenu. Sirov kakao ne samo što šalje na trip i leči potisnute traume, nego omogućava i kontakt sa božanstvima starih Maja. Takođe, kažu mi da će biti i suza. Sve to obećava, ali ja sam uglavnom ovde zbog tripa.
Celu ceremoniju organizuje grupa pod nazivom The Heart Space, koja smatra da je kakao prirodni lek. Uplatio sam im 150 danskih kruna (20 EUR) da bi mi dozvolili da prisustvujem ritualu. Kasno je popodne ali sunce i dalje sija dok stižem u Sondermarken.
Jedan za drugim, pristižu i ostali kakaonauti. Ne poznajemo se međusobno, ali savetuju nam da se zagrlimo. Naš duhovni guru Ida, inače zaposlena u obdaništu, vodi nas do čistine u parku gde čeka njena koleginica Kristina. Slatki miris kakaa već se oseća u vazduhu. Ćebad i jastuci za petnaestak ljudi leže razbacani po travi, oko prostirke u sredini na kojoj leže kristali, jaja od žada, i cveće raspoređeno u obliku krsta. Iznad krsta stoji blutut zvučnik. Šarene zastave krase okolno žbunje.
Sedam pored tipa sa kojim sam na prolazu kroz park počeo da razgovaram. Jakim nemačkim akcentom obaveštava me da je već probao kakao, sa bubnjarima u zatvorenom bazenu. Pretpostavljam da će mi pomoći njegovo iskustvo. Deluje kao da mu nije prva ceremonija ovog tipa: nosi bradu, kosa mu je duga i zalizana, pogled mu se gubi u daljini a palčevi vire iz obuće.
Kažu nam da ne pijemo dok ne podele šolje svima. Ida i Kristina sipaju i pričaju nam o istoriji kakaa. Kažu da drevna mitologija Maja i Asteka pominje ovu božansku biljku sposobnu da poveže materijalni i duhovni svet. Zvali su je krvotokom ili hranom bogova, i koristili za sve redom, od blagosiljanja vojnika pred bitku do porođajnih rituala i venčanja. Legenda kaže da je Kristifor Kolumbo jednom prilikom video kako Asteci slučajno ispuštaju nešto nalik na badem, a onda užurbano prikupljaju rasuto zrnevlje. Iznenadilo ga je to, ali posle je saznao da se među Astecima zrna kakaa koriste kao novac. Kada su konkvistadori pljačkali palate domorodaca u potrazi za zlatom i srebrom, često bi ih razočarao prizor tona i tona ovog zrnevlja.
Gorko zrno se kod Evropljana primilo tek pošto je Holanđanin po imenu Konrad Johanes van Houten počeo da ga melje u prah da bi ga lakše mešao sa mlekom, vodom, i naravno šećerom.
Kakao je gust i težak – liči na čokoladu koliko i lepljiva traka liči na krzno.

Dok pijemo kakao, kažu nam da je upravo to mlevenje isfiltriralo na stotine aktivnih sastojaka koji bi inače obogatili srce i dušu konzumenta. Kakao koji danas pijemo nije tako oskrnavljen. Postoje tri glavne vrste kakao zrnevlja: delikatni Kriolo, obični Forastero, i Trinitario koji predstavlja neku vrstu mešavine prva dva tipa. Od Forastera i Trinitarija prave se kakao i čokolada za mase, ali kažu nam da je samo Kriolo prigodan za ritual. U Gvatemali, gde je Ida kupila ovaj kakao, kilo košta tek 110 kruna (15 EUR). U Kopenhagenu je tri puta skuplje. Znači, u šolju su mi sipale možda 15 kruna (2 EUR), a naplatile su mi je 150.
Kakao je gust i težak – liči na čokoladu koliko i lepljiva traka liči na krzno. Vlakna se osećaju na jeziku, lepe mi se za zube. Četrdeset i dva grama kakaa (maksimalna doza) pomešana su sa čajem od mente, alevom paprikom koja ubrzava apsorpciju, plus mrvom cimeta i soli da ublaže gorčinu. Naravno da nema šećera, ali nude nam agavu i organski med da zasladimo. „Sve je ovo po Fair Trade standardima," dodaje Kristina. Svi se u krugu smeju, ali ja ne shvatam u čemu je stvar. Gutam gorku mešavinu.
Dok pijem, nešto počinje da mi se dešava u telu. Osećam toplinu koja mi se širi kroz grudi, u glavi mi nešto zuji, kao da mi neka ruka blago podiže pogled iznutra. Ida i Kristina pevaju i zvižde svirajući razne instrumente tokom četvorosatne seanse. Tu su ogromni doboši, ukrasne činele, tibetanske posude koje zvuče kao mokar prst a vinskoj čaši, razna pera i tamjan. Tamjana ima za sve pare. Obično me hvata mučnina od tog mirisa, a vetra niotkuda; aroma tamjana blago ali neumitno teče u mom pravcu. Kako jedan štapić izgori, Ida i Kristina pale novi; tamjanu se ne može pobeći.
Svi oko mene su već u nekom transu. Nisam siguran šta meni piće tačno radi, ali dobro sam se pripremio. Unapred sam razgovarao sa nutricionistom Randi Toberub koja mi je rekla da kakao sadrži supstance koje izazivaju oslobađanje dopamina i serotonina u moždanoj kori. U isto vreme, usporava se rad srca i šire krvni sudovi. Takođe me je umirila rekavši da je visoki sadržaj magnezijuma dobar za srce, kao i da bi kakao trebalo da deluje protiv nekih vrsta infekcije što ipak nije dovoljno istraženo.
Pročitao sam da visoke doze kakaa nisu preporučljive u slučaju trudnoće ili terapije antidepresivima, kao i da prethodni obrok bi trebalo da bude lak. Ja sam se celog dana uzdržavao od kafe, plus slušao pesme o smrti i otuđenju, čisto eksperimentalno, da vidim kako će uticati na trip. Nisam siguran da li se sve navedene pozitivne promene stvarno odvijaju, ali moram da priznam da otuđenje definitivno osećam.
Kako ceremonija odmiče, sve mi više deluje da sam jedini među učesnicima koji nema pojma šta radi. Ostali šetaju okolo, cimaju nogama, dižu se u stoj na rukama. Jedna žena koja se očigledno sama ošišala kotrlja se po mekoj ćebadi i tiho ječi, zatim ustaje i počinje da skakuće kroz travu, vezuje šareni šal oko glave i igra pod zalazećim suncem koje se probija kroz rastinje. Odlazim do obližnjeg žbunja da piškim, a u povratku vidim da se moj komšija Nemac popeo bosonog na drvo i sedi na grani sav zadihan dok mu jedno stopalo krvari. Grane škripe dok on skače u travu.
Što se mene tiče, prvo sedim na jastuku a onda se zavlačim ispod ćebeta – hladno je, a ćebe je udobno. Osećam neku vrstu transa, kao da celu scenu pratim nekako spolja. Navodno bi trebalo da Majka Kakao učini da mi se svaka ćelija u telu nasmeši, ali ne ide. Izraz lica mi je fiksiran, iz nego razloga isti onaj kog se sećam iz detinjstva provedenog na ruralnom jugu Jutlanda, kad bi me roditelji naterali da skupljam krupnije kamenje iz oranica da se plug ne bi slomio.
Mora da smo čudno delovali džogerima i šetačima pasa koji su prolazili parkom. Nažalost, delio sam njihov utisak. Pre seanse, imali smo priliku da govorimo o tome zašto smo se odlučili za ceremoniju. Jedna žena je uplakano pričala o raskidu veze. Jedan čovek je nedavno izgubio dedu koji mu nedostaje; drugi priča o intenzivnom osećaju usamljenosti od kog je srećom uspeo da se izvuče posle svog prethodnog kakao tripa, nedelju dana pre ovog.
Nikad neću biti dovoljno slobodan i opušten da igram u travi, radim stoj na rukama, ili se ekstatično penjem na drvo krvavih nogu.

Posle četiri sata skakutanja i kotrljanja po travi, svima kao da je mnogo bolje. Onaj bivši usamljenik se poslednji budi iz transa. Noge mu se tresu dok uzdiše, smeši, i zahvaljuje se.
Teško mi je palo kad sam shvatio: Nikad neću biti dovoljno slobodan i opušten da igram u travi, radim stoj na rukama, ili se ekstatično penjem na drvo krvavih nogu. Nikad neću uživati u zvuku budističke mantre sa iPhone uređaja povezanog na Bluetooth zvučnik, ili u mirisu prljavih nogu ritualnog kolege. Čisto sumnjam da ću ikad osetiti vezu sa Majkom Zemljom, Majkom Kakaom, ili Očem Vremenom na nekom astralnom nivou. Suštinski mi smeta imitacija Maja u danskom parku uz pesme na engleskom praćenje tibetanskim instrumentima. Sve to i dalje stoji, nisam promenio mišljenje. Pa ipak, nekad bih nemilice ismevao ovakve ceremonije, a sad ne osećam potrebu za sarkazmom. Čemu to? Samo sam ja na gubitku ako ne osećam to što i oni, ako ne razumem.
Nije ni loše što ne mogu: hipici u kom krugu su svi imali nekih ličnih problema. Kristina i Ida kažu da žele da se zbliže sa prirodom, ali niko od učesnika nije želeo da oseti travu na kojoj smo sedeli. Svi smo došli zato što nam je nedostajalo nešto u životu. A meni izgleda nedostaje ono što ostalim kokonautima omogućava tu ekstatičnu sreću.
Ida i Kristina nam kažu da je ovo bila jedna od najvećih i najdarežljivijih seansi koje su ikad održale. Nude nam da nešto pregrizemo – ljudi su doneli Oreo keks, integralni čips, suve šljive. Grickam malo, ali napuštam park čim mi se ukaže prilika. Na ulici vidim stariji bračni par kako se tetura iz bašte lokala, plavokosu devojku na ružičastoj Vespi koju prestiže bradati motociklista u neonski zelenom kostimu. Vratio sam se u stvarnost.
Dan posle tripa, osećam se značajno bolje u sopstvenoj koži, ali nisam siguran da li je to zbog kakaa ili zbog činjenice da sam dozvolio sebi četiri sata opuštanja i razmišljanja. Ipak osećam da me nešto steže oko srca, verovatno zbog onog tamjana. A i komarci su me izujedali.

Najgori poslovi koje možete da radite preko leta

Mitchell Sunderland — Sun, 24 Jul 2016 06:59:00 +0200

Ilustracija Juliette Toma
Šta je gore od rada na bazenu u Trampovoj kuli, ili skidanja buđi sa drvenih zvonca? Verovatno ništa.
Naći neki usrani posao preko leta kada si tinejdžer u Americi, ali u drugde u svetu, postala je prava sveta tradicija, kao i jedenje hot-dogova i glasanje za fanatične političare. Zamolili smo neke ljude da se prisete svojih najgorih iskustava na poslu, koja uključuju skidanje buđi sa drvenih zvonca, služenje piva bogatašima u kolicima za golf i slaganje peškira na bazenu u Trampovoj kuli.
Reklamiranje vodiča za preživljavanje ptičjeg gripa
Jedna samostalna, bogata žena zaposlila me jekada sam bila na drugoj godini fakulteta. Verovala je u nastupajuću pandemiju ptičjeg gripa i kolaps civilizacije, pa je napisala vodič za opstanak, koji je uključivao i vodič za kućne sahrane i odlaganje leševa, kada članovi porodice počnu da ti padaju mrtvi. Uposlila me je da joj pomognem da reklamira knjigu.
Posao je bio dovoljno lagan – prikupiš kontakte, nađeš članke o toj temi i šalješ saopštenja za štampu, i pakuješ promotivne primerke – ali moja šefica me je smarala, zato što je neprekidno baljezgala o opasnim vremenima u kojima živimo. Jela je uglavnom acai bobice, da bi pripremila svoj imuni sistem za apokalipsu ptičjeg gripa, i stalno mi ponavljala da se „pripremim", i redovno mi slala članke o slučajevima ptičjeg gripa u Kini. „Ljudi, ovo je stvarno strašno. Trebalo bi da se pripremite", joj je bio uobičajeni tekst.
Ubrzo sam počela redovno da imam noćne more o ptičjem gripu i da dobijam napade anksioznost na javnim mestima. Dva meseca kasnije sam pobegla od nje, zbog stresa.
– Tajler Mekoli
Duvanje u drvena zvonca
Proveo sam jedno leto u jednom skladištu, čisteći drvena zvonca vazdušnim kompresorom. Kompanija je uvozila zvonca od bambusa (raznih veličina i nivoa okićenosti) sa Balija, koja su bila prekrivena slojem polinežanske buđi. Opis posla mi je bio da stojim napolju, sam, i vazdušnim kompresorom pojačanim do kraja čistim te jebene stvari, u suštini, da oduvam buđ s njih. I sada se stresem svaki put kada čujem drveno zvonce kako klepeće na povetarcu, na nekoj kući na plaži, ili u antikvarnici.
– Džoi
Rad na bazenu u Trampovoj kuli
Jednog leta tokom koledža, radio sam za kompaniju koja je imala ugovore sa bazenima u fensi zgradama po Njujorku. Oni su upravljali njihovim bazenima, i obezbeđivali spasioce. Tata mi je bio u komi i nisam imao para da plaćam kiriju, pa sam odgovorio na njihov oglas na Kregslistu. Zaposlili su me kao spasioca, ali nikada nikoga nisam spasao – samo sam slagao peškire, prao prozore, proveravao nivo hlora, i razgovarao sa bogatašima o njihovim problemima, dok su se oni pretvarali da plivaju krugove. Zapravo sam bio potrčko na bazenu.
Kompanija nas je primorala da uzimamo časove „stvaranja magičnog trenutka". Instruktor nam je rekao da postoje samo tri trenutka u životu: „trenutak nesreće", „trenutak realizma", i „trenutak magije". Na poslu je trebalo da stvaramo samo trenutke magije.
Uglavnom sam radio u jednoj luksuznoj zgradi na zapadu, i u kvazi-buržujskom hotelu u Bruklinu, ali par puta su me poslali u Trampovu kulu. Hotel je izgledao kao ružičasti starogrčki hram. Sećam se da je samo jedna azijatkinja plivala (uglavnom sam viđao bogate strance, suprotno od Trampovih stavova o emigrantima), i veći deo vremena sam proveo slažući peškire i dodajući ih ljudima koji su dolazili da sednu u dekadentne stolice pored bazena.
Kada mi je jedna koleginica napisala „peder" na kartici za prijavljivanje, zato što ju je dečko prevario sa nekim tipom, dao sam otkaz.
– Mičel Sanderlend
Prodaja piva u kantri klubu
„Mogao bih po ceo dan da gledam njeno dupe", rekao je mom muškom kolegi moj šef, sav napirlitan u Ralf Lorenovom odelu. Radila sam kao raznosač piva na jednom golf terenu u Virdžiniji, i život mi je bio pakao. Tek sam završila fakultet i uzalud sam u Njujorku aplicirala za sve moguće poslove pisanja i rada na televiziji. Život mi se sastojao od toga da mi likovi iz kantri kluba tutnu pet dolara i kažu mi da sam „dobra devojka", dok igraju džepni bilijar u svojim kaki pantalonama. Jedino što je bilo kul kod tog posla je bila vožnja u kolicima za golf, sa buretom piva prikačenim pozadi; bilo je lako krasti pivo i piti na poslu. Šef nije prestajao da pominje moje dupe. Žalila sam se, ali ništa mu se nije dogodilo. Ali sve se ipak dobro završilo. On se i dalje stara o tome da stare bogataške porodice iz Virdžinije uživaju u golfu, a ja sam se ušunjala u Njujork i počela da pišem.
– Sofi Sent Tomas
Agitovanje za neprofitnu organizaciju za zaštitu životne sredine
Jedan dan sam radila kao agitator za jednu od onih organizacija za zaštitu sredine koje više liče na piramidalne šeme. Svake nedelje bi ti vratili određen procenat od prikupljenog novca, preko 400 dolara, pa je to izgledalo kao sjajna pogodba, ali verovatno je u pitanju bila prevara. Zbog toga su se svi baš trudili da prikupe novac na sve moguće načine. Umesto da spopadamo i nerviramo ljude na ulici, rekli su nam da idemo od vrata u vrata, u veoma udaljenom i u veoma bogatom kraju.
Obučavala me je žena pod imenom Džen. Ona je bila stara profesionalka koja je volela svoj posao: nosila je ogroman kaki šorc, kao da je krenula na safari. Zastala je kod kuće iz koje su i ranije davali donacije. Starija, nemoćna žena je otvorila vrata.
„Dobar dan, mi smo iz jedne grupe za zaštitu okoline. Da li je Alis tu", pitala je Džen. „Već nam je davala donacije".
Žena je duboko udahnula. „Alis mi je bila sestra. Nedavno je umrla, i ja pakujem njene stvari", rekla je.
„Pa, pre više godina nam je dala donaciju, i njoj je to bilo bitno, pa sam sigurna da bi želela i da vi date donaciju", rekla je Džen.
Žena nas je umorno pogledala i izvadila novčanik. Dok smo se vraćale odatle, Džen je to iskoristila kao poučan primer. „Jesi li videla šta sam uradila", pitala me je. „Mogli smo da izgubimo donaciju, ali ja sam razmišljala u hodu i išla na njenu sentimentalnost. Nauči nešto iz toga!" Na povratku kući sam ih pozvala iz voza i rekla da dajem otkaz.
– Emali Marte
Sladoledžija
Dok sam studirao, tačno nedelju dana sam bio sladoledžija za jedan prodajni lanac. Okrutno veseli menadžer/diktator prodaje sladoleda je bio vladar na toj lokaciji. „Zabavljati se na poslu" je bilo obavezno, što je predstavljalo veliki problem, pošto je rad tamo zabavan koliko i boravak u radnom logoru u Severnoj Koreji. Mrzeo sam sladoled, kolege su mi bile idioti, a svakodnevno su nas zasipali „zabavnim i informativnim" propagandnim filmovima.
Lanac nas je plaćao toliko malo da je to bilo za podsmeh, što znači da su radnici zavisili od jadnih napojnica, da bi ostvarili neku dodatnu zaradu. Kompanija je zahtevala da čitavo osoblje peva ako neki kupac stavi novac u teglu za bakšiš. Da, bukvalno da otpeva pesmu, da se zahvali nekome što je stavio 50 centi u jebenu teglu. Naša muzička zahvalnost je često šokirala mušterije, koje su bile zbunjene zbog toga što je njihova skromna donacija izazvala tako bombastičnu reakciju.
Bez obzira na reakciju mušterije, menadžer bi nas oprezno motrio tokom svakog nastupa za bakšiš, procenjujući da li se tokom pesme zaista zabavljamo koliko je propisano. Jednog dana, nisam bio u stanju da skupim snage da zapevam „Hodam po suncu", držeći kornet sa sladoledom, pa sam strgao kecelju sa sebe i otišao.
– Džonatan Parks Remidž
Prženje pomfrita na Koni Ajlendu
Osim što sam radio kao asistent na modnim revijama, radio sam i kao roštiljdžija u jednoj buržoaskoj roštiljnici. Jednog dana su me pitali da li želim da radim na njihovom terenskom štandu za pomfrit na Koni Ajlendu. Mislio sam da ću se osećati kao bezazleni Vudi Alen u nekom visokobudžetnom filmu, ali posao zapravo imao mali budžet i bednu koncepciju.
Nekim danima ne bismo prodali skoro ništa. Sanjario sam o tome da mirišem na nešto drugo, osim na užareno ulje. U prevozu sam provodio tri sata dnevno, i veći deo putovanja sam provodio objašnjavajući da ne radim u Pom Fritu, francuskoj buvari koja je napravila bum u Ist Vilidžu.
Taj posao sam zavoleo tek kada je počeo da mi se sviđa jedan dečko koji je radio u jednom drugom restoranu. Na poslu sam razmišljao samo o tome kako se vaćarim s njim u poljskom toaletu na Koni Ajlendu, ili kako ginemo zajedno na nebezbednom toboganu Ciklon.
Ni jedno ni drugo se nije dogodilo, leto je očas prošlo, i ja sam sa prženja pomfrita prešao na asistiranje na snimanju za francuski Vog.
– Džonatan Bakli
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Sve što sam naučila izučavajući ženski orgazam

Sarah Barmak — Sun, 24 Jul 2016 07:01:00 +0200

Fotografija sa 'Bliže: beleške o orgazmičkim granicama ženske seksualnosti'

Pre nekoliko godina, ženska seksualnost je toliko počela da me intrigira, da sam rešila da napišem knjigu o njoj. Kada god su je pominjali, opisivali su je kao misteriju koja mora da bude rešena: od strane farmaceutskih kompanija koje su se utrkivale u tome da razviju „ružičastu vijagru" da obnove oslabljenu žudnju žena za svojim muževima; feministkinje koje lamentiraju da samo 57 procenata heteroseksualnih američkih žena doživljava orgazam, u poređenju sa 95 procenata njihovih muških partnera; novine u kojima se spekuliše da li žene privlače majmuni.
Međutim, kada sam sela da napišem ovu knjigu, otkrila sam da žene zapravio i nisu toliko problematične. Pre će biti da i dalje aktuelan pristrastan stav društva spram ženske seksualnosti, pa čak i ženske anatomije, komplikuje seksualni život žena.
Dobra vest je da sve veći broj žena uzima sopstvenu seksualnu dobrobit u svoje ruke (bukvalno). Sledi sedam nefarmaceutskih načina na koji današnje žene istražuju i pobuđuju svoju seksualnost, preuzetih iz moje knjige, Bliže: beleške o orgazmičkim granicama ženske seksualnosti .
Orgazmička okupljanja
Žene traže alternative u minskom polju fotografija kita, koje se danas smatra za traženje partnera. Dame (i muškarci) istražuju spiritualne seksualne prakse koje usporavaju seks i stavljaju fokus na žensko zadovoljstvo, kao što su veoma popularna okupljanja orgazmičke meditacije, prakse tokom koje partneri ženi stimulišu klitoris 15 minuta – i ne očekuju seks zauzvrat. Postoje kursevi tantričkog disanja koje izaziva ekstazu, tehnike za produženje trajanja orgazma na više minuta, pa čak i na čitav sat, kao i mnoge druge.
Gejmifikacija seksa
Naravno, postoje dostignuća koja moraju da budu zaslužena. Tehnologija namenja ženskom seksu je u razvoju. Verovatno ste čuli za Bambl, aplikaciju za upoznavanje u kojoj žena preduzima prvi korak. Ali šta kažete na OMGYES, gde na tač skrinu možete da naučite kako da dovedete ženu do orgazma? Ili HappyPlayTime, koji gejmifikuje žensku masturbaciju, i daje ti poene svaki put kada pristupiš tome? Ili La Petite Mort, igricu za tablet o ženskom orgazmu? Eto, sada znate.
___________________________________________________________________________Pogledajte insert iz serijala Balls Deep o orgazmičkoj meditaciji.

___________________________________________________________________________
Svrši dubokoumno
Meditacija možda deluje kao najmanje seksi aktivnost na svetu. Ali psihološkinja sa Univerziteta u Britanskoj Kolumbiji, Lori Broto, je pionir u korišćenju promišljenosti za pomoć ženama koje imaju probleme u seksu, uključujući i nedostatak uzbuđenja i pomankanja želje. Njene kliničke studije pokazuju da umiriti um, fokusirati pažnje na telo, i naučiti kako da ućutkaš onaj dosadni, osuđujući glas u glavi („Da li mi treba isuviše vremena da svršim"? „Da li dobro izgledam"? „Da li on uživa u ovome"?) pomaže ženama da uživaju u seksu koji već imaju.
Pornografija podesna za žene
Prilično je jasno da mejnstrim pornografija nije ni blizu toga da predstavlja stvarno žensko zadovoljstvo. Žene više nego ikada ranije snimaju porniće za žene, filmove koji nas zaista uzbuđuju. Mnogi stvaraoci, kao što je Tobi Hil-Mejer, su trans, kvir i/ili nisu belci, i snimaju porniće namenjene marginalizovanim zajednicima, i prioritet im je etički način plaćanja glumaca. U svom serijalu Doing It Onlinekoristi dokumentarističke metode da prikaže stvarnu seksualnost trans žena, uključujući i ranjivost i emotivne razgovore, pre, tokom i posle čina. Najbolji (uključujući i radove Hil-Mejerove) svake godine dobijaju nagrade na dodeli nagrada za feminističke porno filmove.
Tverkovanje i plodnost
I dok neki ljudi (uglavnom belci) omalovažavaju tverkovanje kao najnoviji način na koji žene privlače pažnju muškaraca, drugi poštuju njegove korene u kulturama kolonizovanih žena. Aktivistkinja Feni Sosa snima video filmove u kojima nas podseća da su plesovi donjim delom tela izvođeni da bi izazvali zadovoljstvo i veću plodnost, a tokom vekova su čak služili i za abortus. Festival u Britanskoj Kolumbiji organizovan od strane žena, Bass Coast vraća ples na svojim voljenim tverkšopima, gde na stotine žena igra u masi.
Odušak masažom
Svi znamo da muškarci vole trljanje i trzanje. Ali evo u čemu je stvar: ženska verzija je bolja. Preduzetni terapeuti prilagođuju erotske masaže ženskom zadovoljstvu, nudeći i „joni masaže", koji su namenjene popuštanju tenzije i povećanju senzacije u vulvi, i seksualno eksplicitnije tretmane, gde je orgazam čin terapeutskog olakšanja.
Raznovrsniji seksualni život
Iako nemamo podatke o tome koliko žena odlazi na seksi masažu, znamo da se načini na koju upražnjavaju seks brzo menjaju. Prema prestižnom britanskom Nacionalnom istraživanju seksualnih navika i života, žene generalno traže raznovrsnije – i više ne toliko striktno heteroseksualne – susrete. Ukupan broj seksualnih partnera tokom života koje žene navode je porastao od 2000. godine, iako su podaci za muškarce ostali isti. I bez obzira da li se identifikuju kao gej, biseksualne ili strejt, dame više upražnjavaju seks jedne s drugima nego što su to ranije imale običaj – više od 18 procenata žena mlađih od 35 godina je izjavilo da su imale seksualna iskustva sa pripadnicama svog pola.
Ovime smo samo zagrebali površinu (jesam li pomenula da sam napisala knjigu na ovu temu?). Neke od glavnih stvari koje sam shvatila je da su žene mnogo više divlje, uvrnute, i određenije u svojim sklonostima i željama nego što mi u našoj kulturi priznajemo – a to treba slaviti.
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Traume kroz koje prolazimo kad izgubimo kućnog ljubimca iz detinjstva

Drew Millard — Sun, 24 Jul 2016 07:02:00 +0200

Sa 24 godine, odleteo sam od Bruklina do malog grada u Severnoj Karolini u kom sam odrastao zbog mog mačka Sajmona. Gluvi turski angora mačor živeo je sa nama od moje osme godine, ali bio je na izmaku snaga. Kad sam bio mali redovno je spavao u mom krevetu, a njegovo belo krzno nalazilo se svugde po kući, ma koliko mi usisavali. Sajmon je već godinama bio na lekovima za srce; mama mu je svake večeri davala terapiju, u početku pilule a kasnije injekcije.
Dok sam ja stigao, jadni mališa jedva da je mogao da hoda. Mama mi je rekla da će uskoro morati da ga uspavaju i dala mi da ga uzmem u naručje, ispostaviće se po poslednji put. Dok sam ga držao, odjednom mu je kroz telo bljesnula energija; istrgao mi se iz zagrljaja i odjurio u kuhinju. Čuli smo ga kako zavija, a zatim pada – iako je možda bilo i obrnutim redom. U svakom slučaju, kad smo ušli u kuhinju Sajmon je bio mrtav.
Od ovog smrtnog slučaja, neodoljivo me privlače priče drugi ljudi kojima su uginuli kućni ljubimci. Za odraslu osobu, smrt ljubimca iz detinjstva je nešto kroz šta se mora proći, prilika da se setimo da smo sa svakom godinom koja prolazi sve dalje od tog doba. Ali za razliku od iseljenja iz roditeljske kuće ili objave finansijske nezavisnosti, smrt može svakog časa da se desi, i to neočekivano.
U detinjstvu se obično po prvi put suočimo sa ovim fenomenom kroz smrt kućnog ljubimca, koja grubo obeleži prekid dečije nevinosti i osećaja besmrtnosti.
Nedavno sam prikupio priče raznih ljudi o uginulim kućnim ljubimcima. Karakteriše ih kako patnja tako i poneki dašak crnog humora, ali sve su te priče pokazale kao ključan deo životnog razvoja. Kad mi je jedan prijatelj ispričao kako je greškom izgladneo svog hrčka, zaključio je rekavši: „Ne znam da li je to bizarno smešno ili samo bizarno."
DŽEJK – MOPS GA UHVATIO DA GLEDA PORNOGRAFIJU, UMRO NA MESTU
Imao sam negde 17 godina, a kucu po imenu Mini sam imao od svoje šeste. Bio sam u svojoj sobi, za kompjuterom, menjao tebove između Fejsbuka i pornografije. Baš kad sam hteo da potražim da li je nešto novo izbacila Đana Majkls, u sobu je ušla Mini teško dišući, pogledala me u oči, i legla mi preko radnog stola.
Par minuta kasnije, video sam da su joj leđa nekako čudno iskrivljena preko ugla stola. Dotakao sam njeno hladno ukočeno telo i shvatio da je uginula. Valjda se potrudila da dođe do mene da ne bi umrla sama.
ALISON – UBIJALA I ZAMENJIVALA RIBICE MLAĐEG BRATA
Mama nije htela da nam uzme „pravog ljubimca" jer smo bili neodgovorna deca, pa je mom najmlađem bratu kupila beta ribicu. Dao joj je svoje ime, Džeremaja. Nekoliko puta su nam se dešavale nezgode, a moj brat nije ni primetio da se sa vremenom izmenjalo pet komada Džeremaja. Jednom prilikom sam negde pročitala da beta ribama prija topla voda, pa sam približila akvarijum grejalici da mu malo dogrejem, i onda potpuno zaboravila. Kad sam se setila nekoliko sati kasnije, bilo je prekasno. Praktično sam skuvala ribu, pa smo mama i ja brže-bolje odjurile da kupimo novog Džeremaju.
Drugom prilikom se jedan od Džeremaja smrznuo jer smo ga ostavili pored prozora u sred zime. Jednu smo morali da zamenimo jer smo ga ispustili u slivnik dok smo menjali vodu u akvarijumu. Dok smo uspeli da ga izvučemo kašikom, nije se pomerao a krljušt mu je bila crna, pa smo ga bacili u kanalizaciju. Par dana kasnije smo na „Diskaveri" kanalu saznali da beta ribice mogu bez problema da prežive nekoliko sati van vode. Ups!
Diznijev Old Yeller
ČARLI – PAS MU SE UGUŠIO U KESI ZA ĐUBRE
Prvi ljubimac mi je bio bigl po imenu Kliford. Voleo sam ga neviđeno, po ceo dan bismo se igrali zajedno u dvorištu. Jednog dana je čistačica ušla sablasnog izraza lica i šapnula nešto mojoj mami, koja je izašla u suzama. Ispostavilo se da je Kliford namirisao nešto ukusno u kanti za đubre, njuškom je otvorio, uskočio unutra, a onda se tamo ugušio. Čistačica ga je našla mrtvog. Nikad pre toga nisam izgubio nešto ili nekog značajnog. Još čuvam sliku na kojoj se Kliford i ja igramo iza kuće.
MERI – NEHOTICE ISPEKLA PTICU
Tokom leta smo držali papagaja Hartsvita na prozoru našeg stana u Njujorku. Na sedmi rođendan, otrčala sam do kaveza da mu otpevam „papiga Hartsvit, ćiju-ćiju" što je bila naša jutarnja tradicija. Zatekla sam mrtvu pticu na dnu kaveza. Bio je početak novembra, nismo znali da je te večeri krenula grejna sezona. Metalni kavez je bio na radijatoru. Prvog i jedinog prijatelja izgubila sam na rođendan.
VIL – POGREBNI PRIUS
Moja brat i ja smo dobili zlatnog retrivera kad smo bili baš mali. Baš kad smo se vratili sa trećeg dela „Sam u kući", kod kuće nas je dočekala kuca! Najbolji Hanuka poklon na svetu. Zvali smo je Mama. Kasnije je oslepela i dobila rak, pa smo je uspavali na rođendan naše prave mame. Roditelji su je spakovali u auto i odneli kod veterinara, ali naš drugi pas Rosko je primetio da se Mama nije vratila kući. Od tada je uporno odbijao da ide na vožnju. Za njega je taj Prius bio pogrebni automobil.
Ispostavilo se da je Rosko bio u pravu – kad je išao kod veterinara da ga uspavaju, bilo je to u istim kolima.
kadar iz „Marli i ja, via 20th Century Fox
HEJLI – NAŠLA MAČKU MRTVU NA TAVANU
Štrafta je bio prugasti riđi mačor sa ulice koji bi redovno dolazio kod nas na prag da ga nahranimo. Jednog dana su ga udarila kola, odveli smo ga kod veterinara i platili 300 dolara za operaciju, pa je ostao da živi kod nas. Ipak, voleo je da cunja po kraju. Nekad ga ne bi bilo po par dana, ali niko nije brinuo. Brat i ja smo voleli da se penjemo na tavan iz njegovog ormara, ali jednog dana smo tamo zatekli Štraftu mrtvog. Mora da je tamo bio nekih nedelju dana, već je trunuo, pacovi su ga jeli. Onesvestila sam se kad sam shvatila šta se desilo.
KETRIN – PAS SE OBESIO
Kad sam bila mala, roditelji su uzeli jednog velikog crnog psa. Zvali smo je Sedmica. Bila je jako dobra, ali malo blentava. Na primer, imalo smo ljuljašku iza kuće na kojoj smo se braća i ja stalno ljuljali. Ali nekad bi Sedmica prosto došla i sela ispred nas, pa bismo je udarili. Bilo bi nam žao, ali nikako nije mogla da nauči da to ne radi, pa smo počeli da je vezujemo dok se igramo. Jednom smo se vratili u kuću da gledamo crtaće a nju ostavili vezanu u dvorištu. Posle kad sam pogledala kroz prozor, videla sam Sedmicu kako stoji na zadnjim nogama, i nekako se ne pomera. Nisam razumela šta se dešava, pa sam pozvala bejbisiterku. Ispostavilo se da je toliko puta optrčala oko šipke za koju smo je vezali da je samu sebe zadavila. Tako je – pas mi je bio samoubica.
ENDRU – MRTAV PAS NEHOTICE ZAMRZNUT
Sestra je imala psa po imenu Mopet koji je umro od napada epilepsije na veče 23. decembra. Živeli smo u Oškošu u Viskonsinu, gde veterinari za Božić zatvaraju radnju od 23. do 27. Bilo je tako hladno da se i zemlja zamrznula, pa nismo mogli ni da je zakopamo iza kuće. Na kraju smo je ostavili u garaži u kartonskoj kutiji. Tata ju je pokrio ćebetom, ali smrznuto telo još se naziralo ispod njega.
DAJEN – MAČKA PROTIV MIŠA
Kad sam bila mala, mama mi je kupila hrčka kog smo zvali Riđi. On je pobegao iz kaveza, pojeo mišomor, i uginuo, ali posle mi je mama kupila dva miša. Pošto su bili dečko i devojčica, imali su gomilu mladunaca koje smo nosili nazad u prodavnicu kućnih ljubimaca da ih prodaju. Nekako sam ubedila mamu da me pusti da zadržim jedno leglo, pa smo zapatili gomilu miševa u jednom skloništu koje sam im sagradila u svojoj sobi. Imali smo i tri mačke. Jednog dana kad sam ušla u sobu, videla sam da su skinule poklopac sa skloništa za miševe. Krvi je bilo do kolena.
ERIN – TATA JOJ UBIO MAČKU LOPATOM
Kad sam bila mala, imala sam mačora po imenu Pukers. Bio je dobrica, ali kad je ostario sav se jadan ošugavio. Počelo je da mu opada krzno, a tata nije više dao da ga držim u kući. Plakala sam i tražila da ga vodimo kod veterinara, ali moji nisu mislili da treba da plaćaju ni lekara za ljude, a kamoli za životinje. Jednog dana sam se vratila iz škole i tata mi je rekao da je Pukers uginuo. Bilo mi je žao, ali mislila sam da je bolje da se ne muči. Kasnije mi je sestra rekla da ga je tata udario u glavu lopatom i ubio. I to je bilo to.
DŽEJMS – HRANIO POGREŠNE GLODARE
Imao sam hrčka za ljubimca tamo oko 12. godine. Brzo je naučio da otvara svoj kavez, pa je praktično živeo u mojoj sobi. Bilo je kul, samo bi upuzao kod mene u krevet dok sam igrao video igre, a ja bih mu hranu ostavljao ispred kaveza. Par meseci kasnije sam odlučio da bacim taj stari kavez, ali onda sam shvatio da je unutra mrtav hrčak. Mora da se jednog dana vratio unutra i više nije umeo da izađe. Tu sam shvatio da onu hrana i voda koju sam mu ostavljao ispred kaveza očigledno nije jeo i pio on. Znači, ko zna koliko sam hranio neke tamo miševe i pacove dok je moj hrčak u kavezu umirao od žeđi.
„Gde raste crvena paprat", strašno tužna knjiga
KETLIN – RAKUNA JOJ RASTRGLI PSI
Moj tata je gajio i trenirao lovačke pse kad sam bila mala. Ljudi rakune love u sred noći, pa mene nikad nisu vodili sa sobom i nisam znala kako se tačno love rakuni. Zadatak mi je bio samo da unapred ostavim mamac na raznim mestima u šumu da izmamim male štetočine na čistinu. Volela sam to da radim, vozikala sam se kroz šumu i pentrala uz drveće. Tokom jedne od ovih avantura, tata i ja smo naišli na mladunče rakuna; bilo je toliko slatko da sam pitala tatu da li smem da ga zadržim, a on se odmah složio. Trebalo je već tu da posumnjam da nešto smera. Odgajila sam mališu sama, ručno mu davala kozje mleko sve dok nije dovoljno porastao da bi mogao da jede pseću hranu. Zvali smo ga Bitanga, a ja sam ga obožavala. Živeo je na tremu ali ja bih ga često krišom unela u sobu, iako je voleo da mi se pokenja po krevetu.
Kao što sam rekla, gajili smo pse, što znači da je u kući uvek bilo nove štenadi za trening. Nekih pet-šest meseci pošto sam spasla svog malog drugara, otkrila sam kako izgleda lov na rakune. Bilo je kasno popodne, a iz kuće sam čula pse kako glasno „drvenaju". (Tako se kaže kad lovački psi naiđu na lovinu.) Nije bio prvi put da se to čuje, ali znala sam da džukele nije trebalo da su puštene u to vreme. Istrčala sam u dvorište da vidim šta se to zbiva.
Moja tata je stajao u sred gomile razjarenih pasa prekrštenih ruku i gledao ka krošnji drveta. Kad sam prišla, videla sam da sa grane visi krvav konopac. Pitala sam tatu na šta to laju, a on je rekao „Tvoja bitanga je najzad nečemu poslužila." Psi su se tukli oko krvavog tela mog malog rakuna.
BEVERLI – OD MAČKE DO KRZNA
Odrasla sam u Australiji, a susedi su nam bili ljudi sa sela. Imali su u svojoj sobi lisičije krzno koje su sami odrali. Obožavala sam to krzno kao mala – kad god bismo otišli do njih, sedela bih sa krznom u krilu i mazila ga. Pitala sam roditelje da li bismo mogli, kad naša mačka bude uginula, da od nje napravimo krzno – zvučalo mi je strašno kul. Rekli su „ma može", ali nisu me uzeli za ozbiljno. Sedam-osam godina kasnije, našu jadnu macu udarila kola. Doneli su mi njeno telo, a ja sam pitala jel' možemo da ga odnesemo do komšija kožara.
Nekako su se složili i nazvali susede, koji su pristali. Komšija je odrao moju macu, pa smo ostavili kožu i krzno u zamrzivač. Ponekad bih otišla tamo i pomazila kesu, čisto da se podsetim da je maca još tu. Da bi se posao završio, potrebno je da krznar veže krzno za drugu stranu kože, ali u našem mestu to niko nije radio. Par meseci kasnije moj tata je poslovno putovao do grada gde su radili krznari. Odneo je zamrznute ostatke naše mačke tamo, i par meseci kasnije doneo gotovo životinjsko krzno.
Bilo je divno, čak su joj i brkove sačuvali! Nije bilo očiju, ali ja bih stavila klikere i pravila se da je maca još živa, ili kad bi nam došli gosti, navukla krzno na glavu i trčala okolo igrajući se evoksa. Držala sam ga prostrto preko kauča u dnevnoj sobi, ali sestra bi stalno tražila da sklonim tu grozotu, mislila je da nisam normalna. Krzno je još tamo negde, ali odavno sam se odselila u drugu zemlju, a moj muž nije zainteresovan da mu mrtva mačka leži preko kauča.
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Sve što do sad znamo o napadaču iz Minhena

VICE Germany — Sat, 23 Jul 2016 12:26:00 +0200

Foto: ZUMA Press
Naoružani osamnaestogodišnji napadač ubio je najmanje deset ljudi u Olimpija tržnom centu u Minhenu u petak popodne, pre nego što je pronađen mrtav, sa jednom ustrelnom ranom na glavi. Pet žrtava policija opisuje kao "mlade", dok je među 27 povređenih, deset u kritičnom stanju. Među njima je i 13-godišnjidečak. Peter Bek, predstavnik za štampu minhenske policije, rekao je agenciji AP da je 16 ljudi u bolnici.
Napadač je 18-godišnji Nemac iranskog porekla rođen u Minhenu, saopštila je policija. Šef policije Minhena Hubert Andre rekao je da istraga ukazuje da se mladić ubio pošto su ga pogodili hici policajaca u civilu.
Mladić, koji je identifikovan samo kao David S , proučavao je masovna ubistva iza sada nije utvrđeno da postoji politički motiv za napad. Bio je naoružan glok pištoljem kalibra 9 milimetara i nosio još 300 metaka, kaže policija.
"Događaji u petak ostavili su nas bez reči", rekao je Andre na konferenciji za novinare. "Naše misli upućene su žrtvama."
Nemački dnevnik Bild piše da je policija pretražila stan u Minhenu u kome je napadač živeo sa roditeljima rano u subotu, i potvrđeno je da u njegovoj sobi nije pronađeno ništa što bi moglo da ga poveže sa Islamskom državom. Tokom detaljne pretrage, pronađena je knjiga na nemačkom o masovnim ubistvimaA Mind to Run Amok: Why Students Kill (Um koji skrene sa puta: zašto đaci ubijaju). Iz tužilaštva kažu da je mladić bio na psihijatrijskom lečenju, iako ova informacija još uvek nije u potpunosti potvrđena.
Prvi izveštaji o pucnjavi stigli su nešto pre šest popodne u petak, ispred Mekdonalds restorana u tržnom centru Olimpija u četvrti Mozak u Minhenu. Policija je brzo reagovala, zatvorivši deo oko centra. U početku se sumnjalo da su u napad umešana trojica osumnjičenih, ali je to ubrzo demantovano.
The sad result of

Moć, sjaj i veličanstvenost festivala selotejpa u Ohaju

Brian McManus — Sun, 24 Jul 2016 07:04:00 +0200

Tokom prošlog vikenda u Ejvonu u Ohaju, oko 60 hiljada ljudi od Havaja do Engleske okupili su se da gledaju dva metra visoku, dva metra široku i 160 kila tešku skulpturu čizburgera napravljenog od lepljive trake. Ili, sedam i po metra viskok Empajer Stejt Bilding napravljen od 270 kilograma selotejpa. Ili selotejp skulpturu orla od dva i po metra sa rasponom krila od tri i po metra.
Sve ovo bilo je deo godišnjeg Festivala nasleđa u Ejvonu, nastalog 2004. godine, kada su lokalni stanovnici poželeli da vaskrsnu uspavani Festival cveća i zatražili pomoć od firme ShurTech Brands. Ova kompanija, i te kako svesna svoje sastavne uloge u poslovnoj zajednici grada, ponudila je pomoć, a takođe i predložila neke izmene. Kako bi bilo kada bi, umesto cveća, festival slavio neospornu veličanstvenost svog zaštitnog proizvoda, Patkica selotejp? I tako je rođen godišnji Festival Nasleđa Patkica - da, patkica (engleski - duck) - Selotejpa. Ovo je 13. godina kako se događaj odražava, a ovog puta tema je bila Amerikana.
Ali postoji tu nešto više od Patkica lepljivih traka. Tu je i festivalska hrana, naravno. I vožnje. I porodične igre. Dođavola, ove godine je legendarna rokerka i bivša gitaristkinja benda Runaways, Lita Ford, zatvorila festival živom svirkom. Ali Patkica selotejp i sve magično kreativne stvari koje možete raditi sa njom u svih 250 boja, dizajna i podbrendova zaista je bitna ovde. Drugi događaji koji imaju veze sa Patkica selotejpom obuhvatali su selotejp modnu reviju, predavanja i radionice o tome kako koristiti lepljivu traku još kreativnije, kao i selotejp paradu sa odista impresivnim karnevalskim kamionom za čiju izradu je bilo potrebno 86 sati i 1038 rolni lepljive trake.
Ovogodišnji festival "prošao je bez problema", za VICE je rekao Marti Noga, predsednik komiteta ejvonskog Festivala Nasleđa Patkica Selotejpa. "Vreme je bilo predivno, karnevalski kamioni bili su kreativniji nego ikad, a učesnici modnih revija zasijali su sa modne piste, od glave do pete u Patkica selotejpu".
Prirodno, želeli smo da vidimo kako je sve to izgledalo, pa je VICE poslao fotografkinju Karolin Tompkins da pogleda šta je 13. izdanje ovog festivala imalo da ponudi. Nismo se razočarali.

Kako brendovima poput Zare nekažnjeno prolazi krađa dizajna od umetnika

Gabby Bess — Sun, 24 Jul 2016 06:58:00 +0200

Pitali smo advokata da li nezavisni umetnici imaju ikakve opcije kada korporacija iskopira njihov rad.
Kada je trendi modni lanac Zara izbacio kolekciju Leto 2016 sa šarenim pop emajliranim značkama i Instagram-ready zašivkama, gomila umetnika - koji svoj rad prodaju preko sajtova kao što su Tumblr, Etsy ili vlastitih nezavisnih prodavnica - videli su slike koje deluju jezivo poznato. Zapravo, momentalno su prepoznali sopstvene radove.
Adam Kurc, grafički dizajner iz Njujorka, poznat po pravljenju balona sa natpisom "Izvini što sam toliki seronja" i koji je sarađivao sa brendovima poput Print All Over Me, kaže da je bio iznenađen kada je video da je jedna od njegovih znački bezočno iskopirana u Zarinoj novoj kolekciji, iako su mu radovi i ranije plagirani i često mora da piše Amazonu da skine kopije njegovih balona.
Ranije ove nedelje, Kurc je vrlo hrabro pokrenuo sekciju u svojoj onlajn prodavnici da bi povećao vidljivost ovog sve zastupljenijeg fenomena: "Neautorizovane reprodukcije. Kupite izgled!". Na stranici se nalaze uporedni prikazi originalnih radova i Zarinih kopija. Umetnica iz Los Anđelesa po imenu Tjuzdej Basen, koja je sarađivala sa velikim brendovima i radila ilustracije za Broadly, takođe je otkrila da je Zara počela da prodaje dizajn identičan jednoj od njenih znački - lizalicu u obliku srca. Dvadesettrogodišnja ilustratorka je na Instagramu ukazala na sličnosti i dodala da je ova kuća kopirala njene ilustracije tokom prethodne godine. Po njenim rečima, kada je sa advokatom kontaktirala kompaniju, rekli su da ona ne može da polaže prava na vlastite crteže.
Foto via @tuesdaybassen
"Odbacujemo vaše tvrdnje zbog razloga navedenih gore: nedostatak osobenosti navodnih crteža vašeg klijenta čini da nam je jako teško da uvidimo kako bi značajan deo populacije bilo gde na svetu mogao da ove znake poveže sa Tjuzdej Basen", napisali su iz Zare.
U istom postu, Basen je navela da je potrošila 2000 dolara na troškove advokata samo da bi dobila ovaj razočaravajući odgovor.
Ali po rečima Lejle Amidedole, advokatice sa ekspertizom o umetničkim autorskim pravima, Zarin odgovor je "bio potpuno irelevantan i netačan". Aminedole je rekla za Broadly da je Zara tehnički odgovorna prema zakonima o kršenju autorskih prava. "Na osnovu onog što sam videla, izgleda kao da je Zara iskopirala crteže ove umetnice", rekla je ona. "Oni su tvrdili da zbog toga što Zara ima znatno više pratilaca od umetnice i uprkos tome što su slike slične, zakon o autorskim pravima ne štiti Tjuzdej Basen. Ali zakon o autorskim pravima štiti svakoga. Ovaj zakon nalaže da morate da stvorite neko originalno delo u čvrstom, opipljivom medijumu, da bi moglo da bude zaštićeno autorskim pravima. To je upravo ono što je Basen i uradila. Ne postoji ništa što bi zahtevalo da to bude dobro poznata slika. Što se originalnosti tiče, granica je veoma, veoma niska".
Ali što se tiče razrešenja slučaja, još uvek je teško za nezavisne umetnike da se bore sa multi-milionskom korporacijom. "Zaista mislim da je njen rad pokraden", rekla je Aminedole. "Ipak, pretpostavljam da će se slučaj verovatno završiti nagodbom".
Drugim rečima, kompanije poput Zare praktično ne plaćaju nikakve kazne zbog krađe od nezavisnih umetnika. "Mislim da je postalo vrlo učestalo da velike kompanije rade ovakve stvari malim, nepoznatim umetnicima", rekla je Aminedole. "Oni imaju toliko mnogo novca, a znaju da su ovakve tužbe jako skupe i da mnogi umetnici ne mogu da ih priušte. Verovatno ove kompanije misle da će se umetnici ili povući i odustati, ili pristati na jako nisku svotu novca na vansudskom poravnanju".
PacSun, tinejdž-surf modni lanac koji je ove godine prijavio bankrot, kao i kompanija Forever 21, takođe su optužene za ovakvu praksu. Gabrijela Sančez, slobodna umetnica iz Los Anđelesa, trenutno je usred bitke sa PacSun-om zbog jednog od njenih radova, zašivak u obliku srca sa natpisom "Nemoj da mu pišeš", za koji tvrdi da ga je i Zara iskopirala. Dodala je da, dok je radila kao dizjanerka u kompaniji Bando pre nekoliko meseci, Forever 21 je iskopirao značku sa natpisom "Fries before guys" koju je napravila.
Trenutno je u komunikaciji sa firmom PacSun zbog navodnih kršenja autorskih prava, ali se susreće sa istim problemima kao i Basen: kompanija koja je izbegava i skupi sudski troškovi. "Ovo je ogroman proces učenja za mene", rekla je Sančez za Broadly. "Konsultujem se sa advokatima, ali sam lično ja ta koja rešava situaciju jer je tako jeftinije. Izgleda da znaju da mogu da me razvlače još malo i serviraju mi polovičnu sliku stvari".
Foto via @_gabriella_sanchez
Na primer, Sančez kaže da je PacSun učinio da deluje kao da je majicu napravio nezavisni prodavac. "Povredu prava je učinio jedan od PacSun pod-brendova, ali kada sam im prvi put pisala, nisu mi to rekli. Napisali su da je došlo do greške u komunikaciji sa prodavcem. Morala sam dosta da kopam da bih otkrila da je taj brend zapravo deo PacSun-a".
A onda, "odgovorili su da su povukli majice, ali i do danas ih ima u još nekim radnjama", rekla je. "Teško je dobiti bilo kakvu potvrdu da rade ono što su zaista i rekli: da su povukli proizvod, da su zaradili samo određenu svotu novca na majicama, bla bla bla. Rekli su mi koliko su zaradili od majica, ali ne mogu da zaista znam da li je ta cifra tačna, jer su još uvek u prodaji u nekim radnjama"
Sančez je odbila da komentariše koliko je novca PacSun rekao da je zaradio od "Nemoj da mu pišeš" majica. "Još uvek sam u komunikaciji sa njima, pa ne bih da iznosim ništa previše konkretno", rekla je. Takođe je i zabrinuta da bi prašina koja se podiže oko ovog slučaja može da ugrozi njenu buduću saradnju sa drugim brendovima.
"Zapravo mi je OK kada možete da vidite da su ljudi inspirisani različtim stvarima - ne živimo u balonu", dodaje ona. "Ali kada neko bezočno kopira bez pokušaja da to učni svojim ili napravi nešto novo sa tom inspiracijom je jednostavno lenjost. Kada velike kompanije rade takve stvari, to je samo jer pokušavaju da zaobiđu plaćanje umetnicima i zarade novac na dizajnu za koji znaju da je trenutno popularan".
Zarina matična kompanija je u saopštenju za Buzzfeed News navela: "Inditex poštuje kreativnost svake treće strane i sa velikom ozbiljošću pristupa tvrdnjama o intelektualnim pravima trećeg lica. Nakon što su pristigle ove prtućbe, relevantni proizvodi su momentalno sklonjeni iz prodaje i pokrenuta je istraga. Paralalo s tim, pravni tim kompanije Inditex je kontaktirao advokate Tjuzdej Basen da bi razjasnili i rešili ovu situaciju. Inditex ima preko 600 zaposlenih dizajnera koji stvaraju preko 50,000 dizajna godišnje, ima najviše poštovanje prema kreativnosti svake individue i istražiće ovaj konkretan slučaj do kraja". Međutim, Basen je rekla da je Inditex nije kontaktirao preko njenih advokata i da su dva njena dizajna još uvek u prodaji u prodavnicama modna kuće Bershka, čiji je vlasnik takođe Inditex.
Broadly je zatražio dodatni komentar od kompanije PacSun, ali nisu odgovorili u vreme objavljivanja teksta.
Ukoliko želite da podržite nezavisne umetnike, možete kupiti njihove radove ovde.

Pitali smo univerzitetske profesore za najgluplje izgovore njihovih studenata

Yasmin Jeffery — Mon, 25 Jul 2016 08:04:00 +0200

Ilustracije: Dan Evans
Kad se život ispreči studiranju, studenti neće prezati ni od čega da okrive sve samo ne sebe što su ostavili učenje za poslednji čas. Nažalost, reći da vam je umrla baka kako biste izbegli ispit nije ni izdaleka više tako uverljivo kao što biste u prvi mah pomislili – vaši profesori su sve to već čuli.
Želela sam da iskopam najgore od najgoreg, te sam izmaltretirala gomilu univerzitetskih predavača, tražeći od njih da sa nama podele najgluplje izgovore u koje su tokom godina morali da se pretvaraju da su poverovali. (Trudila sam se održim rodnu ravnotežu, ali izgleda da su profesorke mnogo zauzetije od svojih muških kolega jer nijedna nije želela da razgovara sa mnom.)
PČEONI SUDAR
Dejvid Lidl*, predavač na Univerzitetu u Svinburnu
Na mojoj prvoj godini predavanja, imao sam studentkinju koja je morala da uradi završni seminarski za kurs o istraživačkim metodama. Sve njene kolege pojavile su se za grupnu prezentaciju, samo ona nije. Posle toga mi je poslala mejl u kojem je napisala: "Izvinjavam se što nisam stigla na prezentaciju, ali kuću mi je opkolio nepregledan roj pčela, te nisam mogla da izađem napolje." Zato sam joj rekao: "Fotografije ili se nije desilo!" Ali ona, naravno, nije imala nikakve fotografske dokaze, jer se to nije ni desilo. Bio je to njen poslednji projekat, tako da je od toga zavisio prolazak čitave grupe, zbog čega me je njen izgovor posebno zasmejao. Na kraju sam joj dopustio da se izvuče i uradi prezentaciju naredne nedelje iako to nisam smeo nikom da dopustim, ali sam to učinio zato što je imala tako smešan izgovor.
Prilično sam opušten kad su u pitanju izgovori. Čak na početku semestra imam običaj da kažem studentima da, ako već kasne sa nečim, moraju samo da smisle dobar izgovor. Onda ću moći da im odobrim produženje roka. Ako mi ne budu dali izgovor, neću moći da im pomognem.
Ne sećam se da li je devojka sa pčelama dobila dobru ocenu za taj konkretan rad, ali se sećam da joj ostali nisu bili baš sjajno ocenjeni. Nije bila nešto posebno dobar student, ali je makar bila maštovita.
NEUSPELA FINTA AUTOBUSOM
Ričard Barton, predavač na Gradskom univerzitetu u Londonu
Pre dugo vremena, imao sam studentkinju čija je prijateljica došla kod mene sa izgovorom u njeno ime. Dotična devojka se nije pojavila na predavanju, a njena prijateljica mi je prišla i rekla da se ova stvarno izvinjava, ali ušla je u pogrešan autobus. Tvrdila je da je u poslednje vreme malo rasejana i tome slično, te je greškom uletela u pogrešan autobus. Pre nego što je shvatila šta je uradila, već je putovala u potpuno pogrešnom pravcu. Onda sam ja rekao njenoj prijateljici: "Čudno je to što govorite, zato što sam i ja bio u istom tom pogrešnom autobusu – autobusu koji me je dovezao pravo pred našu zgradu." Naime, studentkinja koja je ušla u pogrešan autobus nije bila svesna da je čitavog puta sedela ispred mene. Mislim da sam rekao nešto u stilu: "Nema sumnje da ćemo kad se budemo vraćali oboje ući u pravi voz i završiti na pogrešnom mestu." Sledeće nedelje je nisam poštedeo zbog njenog ponašanja, tako da je dobila ono što joj sleduje.
MISTERIOZNI ŠPRIC
Ričard Barton, predavač na Gradskom univerzitetu u Londonu, ponovo
Imao sam i jednog momka koji mi je ispričao da se probudio par sati pred početak predavanja nasred puta sa špricom pored sebe. Rekao mi je da ne zna čiji je ili kako je tamo dospeo, ali da mora pod hitno da ode i testira se. Zaista nisam znao šta na to da kažem.
RED BUL VAŠEM SEMINARSKOM DAJE KRILA
Edmundo Bracho, predavač na Univerzitetu u Vestminsteru
Imao sam studenta koji je rekao da ne može da preda završni seminarski rad zato što se predozirao "red bulom" dok je za vikend radio na njemu. Pitao sam ga da li su ga odveli u bolnicu, a on je na to rekao: "Znate, osećao sam se kao da sam doživeo srčani udar, popio sam suviše 'red bula' i samo se srušio." Tražio sam od njega da mi prikaže neki dokaz ili dovede svedoke koji bi mogli da kažu da gu ga videli kako leži na podu u napadu panike ili čega god, ali on to nije mogao.
Tri dana kasnije, prolazio sam pored univerzitetske biblioteke i čuo neke njegove prijatelje kako pričaju o njegovoj reputaciji kao organizatora rejverskih žurki, tako da je očigledno bio u provodu. Na kraju je ipak morao da preda taj seminarski. Trudim se da pomognem studentima, čak i kad su otvoreno nepopravljivi lažovi. Taj seminarski imao je veliku težinu; mislim da je nosio 60 ili 70 odsto ukupnih bodova. Ako zakasnite sa predajom nečega, kažnjeni ste, tako da je na kraju mogao da dobije svega 40 odsto bodova. Da se stvarno predozirao "red bulom" i da su ga odveli u bolnicu ili da su neki ljudi morali da mu pomognu, a ti ljudi posle mogli da posluže kao svedoci i potvrde da se baš tako desilo, bila bi to potpuno druga priča, ali odmah sam video da laže; video sam mu u očima dok je razgovarao sa mnom da je još pod dejstvom onoga što je uzeo ili radio za vikend.
*Ime je promenjeno
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

VICE

Kako smo se svi zaljubili u Dačića i Palmu zagrljene na skuteru

Svaka reč iz ovog intervjua sa Kanjeom Vestom i Kim Kardašijan je legendarna

Najgora rasistička stvar koju su moji roditelji uradili

Pitali smo stručnjaka zašto ti oči poigravaju na MDMA

Lepota kubanskih trka golubova

​Fatalna privlačnost: žene koje se lože na serijske ubice

​Da li se veza menja kad se jedan partner deklariše kao trans

Internet video od izuzetnog značaja: Radiohead sviraju "Let Down" prvi put posle deset godina

​Marina Abramović kaže da deca sputavaju umetnice

Pocrvenećete gledajući ove seksi ilustracije

(18+) Fotografije pasa, riba-klovnova i penisa na gej paradi u Berlinu

Kamiondžije nam pričaju o životu na putu

I dileri zarađuju na Olimpijskim igrama

Umorni od svega, sami i “zaglavljeni” na pragu EU

Američke devojčice patriotkinje koje je proslavio Donald Tramp sada žele da ga tuže

Ako hoćeš solo na more i nemaš puno para, u velikom si problemu

Treneri iz teretana u Srbiji o vama - super klijentima, smaračima i ložanama

Lepota i sjaj života jedne drolje

​Novi nju-ejdž trend: tapkanjem i mrmljanjem protiv bola

​Intimni pogled u radni dan stripera iz Majamija

VICE na TV Prva: Jedan dan života: Mina i Napustiti islam

​Moja majka, žena koja se smanjuje

Šta žene u Srbiji nose u svojim tašnama

​Tragične fotografije sa koride

​Zašto se Amerikanci odriču državljanstva

Pitala sam drugarice iz srednje škole zašto su se udale tako mlade

"Napaljeni uličari" i drugi srpski besmisleni prevodi stranih filmova

Progovorio “fotograf duhova” koji je radio za majku ubicu

Izgubite se u velikoj rezoluciji Brazila

Bezbrižna leta 80-tih na Novom Beogradu

​Kada te ožive posle predoziranja opiodima

​Masturbiranje pred cimerima

Pitali smo 21-godišnjeg milionera sa Novog Zelanda kako da se obogatimo

​Na robiji od četrnaeste godine

Amerika se ne da, baš kao ni Brus Springstin

Pojela sam 15 sladoleda za jedan dan i opet ću

NA KUGLU

​Kako je boks od Stenlija Kjubrika napravio boljeg režisera

​Kako se nositi sa nervnim slomom

Nikako ne mogu da zauzdam ljubomoru

Kaucija i zarada: Američka zatvorska industrija

Kakvi su naši omiljeni dileri vutre

​Odrastanje sa majkom, ekspertom za seks

​Šta sam naučio tripujući u parku na čokoladi

Najgori poslovi koje možete da radite preko leta

​Sve što sam naučila izučavajući ženski orgazam

Traume kroz koje prolazimo kad izgubimo kućnog ljubimca iz detinjstva

DŽEJK – MOPS GA UHVATIO DA GLEDA PORNOGRAFIJU, UMRO NA MESTU

ALISON – UBIJALA I ZAMENJIVALA RIBICE MLAĐEG BRATA

ČARLI – PAS MU SE UGUŠIO U KESI ZA ĐUBRE

MERI – NEHOTICE ISPEKLA PTICU

VIL – POGREBNI PRIUS

HEJLI – NAŠLA MAČKU MRTVU NA TAVANU

KETRIN – PAS SE OBESIO

ENDRU – MRTAV PAS NEHOTICE ZAMRZNUT

DAJEN – MAČKA PROTIV MIŠA

ERIN – TATA JOJ UBIO MAČKU LOPATOM

DŽEJMS – HRANIO POGREŠNE GLODARE

KETLIN – RAKUNA JOJ RASTRGLI PSI

BEVERLI – OD MAČKE DO KRZNA

Sve što do sad znamo o napadaču iz Minhena

Moć, sjaj i veličanstvenost festivala selotejpa u Ohaju

Kako brendovima poput Zare nekažnjeno prolazi krađa dizajna od umetnika

​Pitali smo univerzitetske profesore za najgluplje izgovore njihovih studenata

Fatalna privlačnost: žene koje se lože na serijske ubice

Da li se veza menja kad se jedan partner deklariše kao trans

Marina Abramović kaže da deca sputavaju umetnice

Novi nju-ejdž trend: tapkanjem i mrmljanjem protiv bola

Intimni pogled u radni dan stripera iz Majamija

Moja majka, žena koja se smanjuje

Tragične fotografije sa koride

Zašto se Amerikanci odriču državljanstva

Kada te ožive posle predoziranja opiodima

Masturbiranje pred cimerima

Na robiji od četrnaeste godine

Kako je boks od Stenlija Kjubrika napravio boljeg režisera

Kako se nositi sa nervnim slomom

Odrastanje sa majkom, ekspertom za seks

Šta sam naučio tripujući u parku na čokoladi

Sve što sam naučila izučavajući ženski orgazam

Pitali smo univerzitetske profesore za najgluplje izgovore njihovih studenata